SVRHA ŽIVOTA

PREDGOVOR

Život.

Šta je to život?

Zašto smo živi?

Čemu služi život?

Ovo su samo neka od pitanja koja je svako od nas postavio sebi bar jednom u životu.

Ako niste sebi nikad postavili ova ili slična pitanja a imate više od 12 godina prestanite sad i ovde da čitate ovu knjigu. Nejverovatnije nije za vas. Idite i uživajte u životu. Zašto da se opterećujete?

Za sve Vas koji sebi jeste postavljali ova i slična pitanja ili ih još uvek postavljate, malo upozorenje i izvinjenje.

Ne obećavam odgovore na sva pitanja!

Ne obećavam odgovore koji su univerzalni i apsolutno istiniti!

Ne obećavam odgovore koji će odgovarati baš svima!

OBEĆAVAM

Da ću najistinitije što mogu preneti osećanja i znanja koja se u meni javljaju kad se traže odgovori na ova pitanja.

Da ovo radim sa najiskrenijim ubeđenjem da to neće biti nikome na zlo, nego naprotiv, svima na dobro i na bolje.

Ne tvrdim da je sve što napišem najsvetija istina.

Ne tvrdim da je sve što sam napisao moje znanje.

Naprotiv, tvrdim da sam ja samo provodnik za neko opšte znanje koje postoji tu oko nas i da sam ja neprestano ponavljajući ta pitanja, kao neko dosadno dvogodišnje dete, otvorio  kanal kroz koji meni stižu odgovori, a ja ih evo prenosim vama.

Ne smatram sebe ni Prorokom, ni Mesijom, ni propovednikom, ni Guruom, ni bilo čime sličnim.  Stoga Vas najljubaznije molim, i čak zahtevam, da me ni vi ne smatrate ničim više nego običnim čovekom. Naći će se likovi koji će govoriti i pisati svašta u želji da što bolje prodaju ovu knjigu i ostale moje knjige. To im je u opisu posla, nemojte im zameriti ali i nemojte nasedati na te reči. Ja sam samo običan čovek koji nije prestao da se pita, čovek koji je uporno odbijao da odraste[1] neprestano tvrdeći kako ima samo jedan život i kako u tom životu i za tog života prvo mora saznati – a čemu taj život služi?[2]

Dobio sam neke odgovore i putem ove knjige ih delim sa Vama.

Na moju veliku žalost odgovor ne može da stane u jednu rečenicu ili u jedan pasus. Da je tako, već bih ga napisao u nekoj SMS poruci i poslao svima sa molbom da poruku proslede dalje.

Em bi vi manje čitali, em bi ja odvano završio taj posao i sad radio nešto drugo.

Međutim, odgovor nije tako jednostavan i da bih vam ga ja lakše preneo moram prvo da se oslobodim jedne teorije koja neće da doprinese razumevanju odgovora, šta više, može samo da smeta ali imam neki takav osećaj da je potrebno da bude napisana i to baš ovde na početku knjige.

Ovog momenta sam smislio da je nazovem – smetajuća teorija – mada sam ranije već imao naslove poput – neprobojna, neoboriva, crna, i tome slično.

Te teorije sam postao svestan sa mojih 17 godina (baš sam bio pametan tinejdžer) i od tad mi ona ne da mira.

SMETAJUĆA TEORIJA

Dakle ovako. Niko od nas, pa ni ja među vama, dakle niko, nema ni jedan jedini dokaz postojanja ičega. Ni sebe samog, ni svih nas ostalih, sve do celog svemira. Ni jedan dokaz o postojanju ičega. Svi dokazi i kompletan svemir se nalaze jedino u našoj svesti dok smo živi. Jedino za šta smo sigurni da postoji je naša svest.

Zamislimo vaš mozak u kome se nalazi ta vaša svest. Svi manje više znamo kako izgleda ljudski mozak. Sve što vi primate i sve sa čim barata vaša svest su elektrohemijski impulsi. Niko ne može samom sebi, a kamoli nekom drugom, da dokaže postojanje ičeg više od svesti i impulsa.

Čak ni postojanje samog mozga u obliku kako ga najčešće doživljavamo. Možda je on u obliku nekog superkompijutera, možda je središte neke zvezde a možda ceo svemir ni ne postoji osim vaše svesti koja je stvorila ceo svemir da joj ne bi bilo dosadno. Svašta je možda, jedno je sigurno, niko nema dokaz i ne može se napraviti dokaz ičijeg postojanja.

Ova teorija je poznata u filozofskim krugovima, ali se zbog svoje neoborivosti jednostavno zaobilazi i preskače.

Zato sam i hteo da joj dam ime – crna i neoboriva.

Zašto nam ova teorija međutim jeste bitna.

Zato što nam govori da iako je svet jedan a nas ljudi ima nekoliko milijardi, da to baš i nije tako.

Naime, svako od nas svet gleda svojim očima. Koliko god vi bili blizu nekog drugog dok posmatrate neku stvar, nikad nećete moći da je posmatrate istim očima. Koliko god malo se te dve slike razlikovale, uvek će biti različite. Zato ja tvrdim da ne postoji samo jedan svet, nego da ima nekoliko milijardi svetova. Svako od nas kompletan svet nosi kao samo svoj lični doživljaj, potpuno jedinstven i apsolutno nedokučiv ikom drugom. Svako od nas je svemir za sebe.

Smetajuća teorija je iskorišćena kao osnova za snimanje jednog vrlo popularnog i poznatog filma – pogađate, radi se o filmu „Matriks”.

Dakle nije ona nepoznata, samo je toliko fantastična i toliko neoboriva da se, kao što sam to već napisao, zaobilazi.

Već sam rekao da se „smetajuća teorija” ne može ni dokazati ni oboriti. Ona se gura pod tepih i kao kvrga stoji tamo stalno nas opominjući da: ….  „sve mož' da bide al' ne mora da znači”.

ŽIVI SMO, IDEMO DALJE

Videli smo da smo da ništa sa sigurnošću ne možemo znati, ali nas to ne sprečava da „smetajuću teoriju” sklonimo sa vidika i nastavimo kao da o njoj ništa nije napisano.

Još je Protagora rekao: „Ljudi su merilo svih stvari, onih koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu”.

Šta ovo znači?

Ovo znači da su ljudi oduvek sebe stavljali u centar sveta. Oduvek su sebe stavljali na prvo i merodavno mesto. Toliko prvo i toliko merodavno da su stari Grci Bogove napravili po svom, ljudskom, liku. Samo su ih unapredili u nekoliko oblasti. Unapredili su ih u onim oblastima za koje je bilo evidentno da su ljudi u njima malko manjkavi, kao što je snaga, ranjivost i smrtnost, ali ne i pamet i mudrost. Starogrčki Bogovi su bili samo malo poboljšani ljudi, sa svim ljudskim manama i vrlinama, motivacijama, što je najbitnije, emocijama, što onda prouzrokuje iste zaplete radnji kao kod „smrtnika” i slično.

Pa i priča da je Bog stvorio čoveka po svom liku je u stvari dvosmerna. Ljudi su stvorili Boga po svom liku i onda ustvrdili kako je Bog ljude stvorio po svom liku, odnosno da su ljudi lik Božiji. Odnosno da budem precizniji, nisu naravno ljudi stvorili ili izmislili Boga, ali su svoju predstavu o njemu napravili takvom da on liči na ljude i da je ljude stvorio po svom liku. Mnogi se ovde i sad neće složiti samnom i vrlo rado bi ušli u polemiku. Ako se ne slažete samnom, ja to od Vas ni ne tražim. Vratite se na početak knjige, ono kad ja tvrdim da neće baš svako biti zadovoljan onim što ovde pročita.

Vidite, jedno vreme je i planeta Zemlja smatrana centrom svemira. Onda je Nikola Kopernik otkrio da to baš i  nije tako ali se plašio da to objavi. Galileo Galilej je uvideo da je Kopernik u pravu, ali je morao da se odrekne svog učenja a Đordano Bruno je zbog istih ideja spaljen na lomači. Evo šta enciklopedija Britanika kaže o kopernikanskoj teoriji: „Skidanje Zemlje sa prestola centra svemira dovelo je do potpune pometnje: kopernikanski sistem osporio je ceo sistem antičkog autoriteta i zahtevao je potpunu promenu u filozofskoj koncepciji svemira”.

Danas ne spaljuju na lomači, danas ljude sa naprednim idejama uz pomoć medija jednostavno izvrgnu ruglu[3], ili još gore, bace ih u crnu rupu apsolutne medijske nezainteresovanosti.

Vraćamo se Protagori koji je tako divno rekao da su ljudi merilo svih stvari. I vraćamo se na misao da svet za nas ljude postoji samo na način kako ga mi doživljavamo i ovim pravimo uvod u sledeću temu koja nam je potrebna da bi nastavili sa razradom priče.

Da bi lakše razumeli svet ljudi prave podele i onda od Sveta koji je jedan, koji je ceo i koji je neprekidan proces dobijamo delove. Problem nastaje kada zaboravimo, a zaboravljamo prečesto, da je svet jedan i jedinstven, da je ceo i da je proces. Od kvantnih mikročestica do galktičkih jata, svet je JEDAN I CEO. Od prapočetka vremena do ovog trenutka i do kraja vremena svet je JEDAN I JEDINSTVEN PROCES. Mi ljudi pravimo podele zato što je svet takav, CEO, težak za obradu i razumevanje. Delimo ga prostorno, delimo ga vremenski, delimo ga na materiju i energiju. Podela na materiju i energiju nije podela koja postoji u „stvarnom svetu”. To je podela ljudskog doživljaja sveta oko sebe. I stalno vršimo podele. Seckamo, cepamo, delimo, da bi smo lakše razumeli. I to je u redu.

Grana matematike koja se time bavi zove se analiza i u okviru nje imamo diferencijalni račun. To je kad u misaonim eksperimentima stvari delimo na zamislivo najmanje moguće delove. Ali onda u matematici dolazi do nečega što se zove integriranje, to jest pravljenje opet celog od tih najmanjih delova. Tako je recimo rešen problem kvadrature kruga koji nije bilo moguće rešiti klasičnom matematikom u antičko doba.

I sadašnji svet ljudi je stigao sa svojom podelom sve do pojedinca. Kao nikad pre u istoriji, ljudi u savremenom društvu postaju sve više svesni svoje jedinstvenosti. I svi zajedno kao društvo postajemo svesni jedinstvenosti svakog ljudskog bića sa svim posebnostima. Sa svim svojim pravima i slobodama. A usput zaboravljamo kako se do tih prava i sloboda došlo. Zaboravljamo da je uložen ogroman rad pre svega, nažalost i mnoge žrtve,  da bi se došlo ovde gde smo danas[4].

U malopre opisanom matematičkom smislu diferencijacije ili deljenja do najsitnijih sastavnih činilaca, ovim deljenjem ljudi kao grupe do svakog pojedinačnog pojedinca stigli smo do kraja i sad nam predstoji proces integracije.

Pre nego što pređemo na sam proces integracije, spomenuću samo još jednu misao: „Sve na svetu se neprekidno menja, svet je jedna konstantna promena, jedina konstanta na svetu su promene”.

Svet je juče izgledao tako kako je izgledao. Ne postoji ništa što možemo učiniti da svet juče izgleda drugačije. Svet danas, ovog momenta, sad, izgleda onako kako izgleda sad, i malo toga možemo učiniti da on sad izgleda drugačije. Svet sutra još uvek ne izgleda. Mi ga možemo zasmisliti, zamisliti ga najbolje što ga možemo zamisliti, možemo i raditi na tome da izgleda najbolje moguće, a da li će tako i izgledati to ćemo možda videti sutra. Naše je da planiramo, da radimo na tom planiranom, da pri tome stalno učimo i da se nadamo.

(I onda dolazi čuvena pesimistička poslovica – „Ako želiš da nasmeješ Boga, kaži mu svoje planove”)

U daljem tekstu će biti predstavljeno nešto što ja zovem konačan odgovor.

To je odgovor ovog trenutka.

Ja nisam jedini na svetu kome je ovakav odgovor došao od nekud spolja. Postoji još mnogo ljudi kojima je taj odgovor u manjem ili većem stepenu svesnosti takođe stigao. Našao sam ga i u jednoj pesmi staroj oko hiljadu godina. Ali sve jedno, ja to ne doživljavam kao sopstveno znanje. Psiholozi će reći da to nikako nije od spolja, da je to sve na osnovu podsvesno obrađenih informacija koje sam i zaboravio da sam primio. I sa tim ću se složiti. Ali postoje periodi u istoriji kad neke ideje dolaze. Već smo spominjali Kopernika, Bruna, Galileja.

Slična stvar se desila kad su Nikola Tesla i Markoni istovremeno i nezavisno jedan od drugog došli do otkrića radio talasa i prenosa informacija koristeći se istim.

Verovatno ne pratite dodeljivanje Nobelovih nagrada sa najvećom pažnjom. Ali, ako obratite pažnju, videćete bar desetak slučajeva da su naučnici dolazili do istih otkrića gotovo istovremeno i potpuno nezavisno. Ponekad na sasvim različitim krajevima sveta, ponekad u laboratorijama koje su bile udaljene samo nekoliko desetina metara. Ove pojave se mogu objasniti Jungovom teorijom sinhroniciteta ili teorijom psihološkog M polja[5]. Nije bitno kojom teorijom se stvari opisuju, jednostavno se u istoriji dešava da neke pojave dožive svoju zrelost, pa starost i vreme je za neke nove pojave da se rode.

Sad je vreme za rađanje novog pogleda na svet i svrhu života i ova knjiga ga nudi.

A zašto je sad vreme za rađanje novog pogleda na svet. Zato što je svet došao u još jedan ideološki ćorsokak. Izgleda kao da je na ideološkom planu sve rešeno i mlade generacije se rađaju i odrastaju bez filozofske ideje o svom životu. Postoji jedna opšta svetska idološka bezidejnost. Nemamo više robovlasništvo, nemamo više feudalizam, i komunizam je pobeđen, u Rusiji je višepartijski sistem, još jedino u Kini imamo jednopartijski socijalizam ali se Kina izuzetno industrijski razvija uz neverovatan porast standarda, tako da se to i ne primećuje toliko. Postoji još po neko ostrvo despotizma ali je uglavnom svet postao svestan neophodnosti poštovanja ljudskih, pa i životinjskih, prava. Zahvaljujući internetu i slobodnom protoku informacija i znanja ceo svet postaje mnogo svesnije mesto, mnogo edukovanije mesto, mnogo kulturnije mesto i mnogo povezaniji.

Ali se oseća taj neki nedostatak opšteg cilja. Cilja kome bi stremilo kompletno čovečanstvo. Cilja kao što je svetski mir, opšte blagostanje ili slično tome. Problem sa ovim ciljevima je što su to ciljevi ljubavi ili ciljevi izgradnje kako ih ja zovem. Mnogo je lakše angažovati se, pokrenuti se, pa i žrtvovati se za neki cilj mržnje prema nekoj nepravdi, prema nekom diktatoru, pa onda zaratiti sa njegovom zemljom i njegovim pristalicama.

Dakle nedostaje neki opši cilj i ova knjiga ga nudi. I zato je sad pravo vreme za rađanje novog pogleda na svet.

BOG POSTOJI

I još jednom - Bog postoji !!!

Dokaz

Dokaz za postojenje Boga je to što postoje ljudi, što postoje životinje i biljke, što postoje Zemlja, Mesec, Sunce i kompletan univerzum.

I to je sasvim dovoljan dokaz !!!

A da ne bi bilo previše zabuna i nerviranja prvo što moramo da uradimo je da definišemo šta podrazumevamo pod rečju:

- BOG.

Ako mislite da pod tom rečju mislim na dugokosog i dugobradog, belokosog i belobradog, simpatičnog, dobrodržećeg dekicu koji sedi na oblacima, posmatra nas od gore, svima čita misli i kroji sudbinu, onda se duboko varate.

Ne zamišljam ga tako i ne doživljavam ga tako.

Čak ga uopšte ne zamišljam. Pokušavao sam ali mi ne ide.

Objašnjenje nije lako i veći deo teksta koji sledi će Vam otkrivati kako Bog izgleda i šta radi. Šta jeste ali i šta nije.

Pre prve stvari

Kao što sam već napisao, ja nisam novi Mesija, mada će se naći neki koji će me tako doživljavati i tako predstavljati.

Ja jesam celog mog života, duboko u sebi, tražio odgovore na pitanja smisla i svrhe života.

Više od 25 godina dobijam komadiće odgovora koji sad već liče na prepoznatljiv mozaik. Sa istog mesta odakle dobijam te odgovore dobio sam molbu i zapovest da kao dobar i pošten čovek ove odgovore koje sam dobio podelim sa što više ljudi. Ovo moram da uradim zato što ja nemam sve komadiće. Za dalju potragu moram ovo što imam da podelim kako bih dobio ostatak. I opet podelio sa Vama.

U sledećem tekstu ćete i vi dobiti komadiće koje ja znam.

Dobri i pošteni ljudi će osetiti unutrašnji nagon koji će ih terati da dele ovaj tekst sa što većim brojem ljudi, da ga prevode na jezike kojima odlično vladaju, da ga dele, umnožavaju i šalju.

Tako ćemo na kraju svi imati kompletnu sliku i prevazići ovu krizu[6] koja trenutno drma svetom.

 

 

PRVA STVAR ! ! !

Kao što se vi sastojite od ćelija svog organizma, ali ste mnogo više od samo prostog zbira tih ćelija, tako postoji i Biće koje se sastoji od svih nas.

Svi ljudi na svetu su deo JEDNOG BIĆA. Nismo samo braća i sestre.

Mi smo mnogo, mnogo, mnooogo više.

Mi smo svi zajedno jedno Biće.

Svi ljudi.

Sve porodice.

Sve vere.

Sve nacije.

Svi staleži.

Sve profesije.

SVI LJUDI.

JEDNO.

Ovaj komadić odgovora mi je došao od šahista koji imaju slogan "Gens una sumus" (Jedan smo rod) i od fotografa Reze ( http://rezaphotography.org/ ) koji je govorio stihove velikog pesnika Saad-ija ( http://en.wikipedia.org/wiki/Saadi_(poet) ) . U toj pesmi Saadi govori o tome kako su svi ljudi na svetu jedno biće i kako onog trenutka kad saznaju tu činjenicu nikad više neće biti ratova jer je neopisivo glupo da delovi jednog bića ratuju protiv drugih delova tog istog bića. To je kao da tvoja leva ruka ratuje protiv tvog desnog uveta ili šta slično tome.

Voleo bih da ponovo čujem tu pesmu.

Saad-i je to znao još u jedanaestom veku. Koliko je ratova moglo da bude sprečeno da je tada postojao internet i da je ta pesma stigla svima u inbox.

Isus Hrist je govorio "Ljubi bljižnjeg svog kao samoga sebe".

I to jeste bukvalno tako.

Voleti bližnjeg svog znači voleti samog sebe pošto svi i jesmo delovi jednog Bića.

Ovo je bio prvi deo mozaika.

Drugi deo mozaika

UVOD – još jedan

Svet je vrlo komplikovana i složena stvar.

Postoji mnogo vera i religija.

Želim da se sve vere i religije pronađu u ovom tekstu kao ravnopravne. Ne iste, i nikako i nikad iste ali ravnopravne.

Sećam se da mi je moja baka, mi smo je zvali „Nana”, jednom prilikom rekla. „Otvori svoju šaku. Dobro pogledaj svoje prste. Kao što svi prsti na tvojoj ruci nisu jednaki, tako ni svi ljudi na svetu nisu jednaki. Ali. Upravo takvi različiti, sarađujući zajedno, prave najveća čuda na svetu.”

Sve vere na svetu nisu iste, svi ljudi na svetu nisu isti, ali svi zajedno činimo ovo čudo zvano život[7].

Ja sam rođen u jednom dobu i na jednom mestu na ovoj planeti. Mestom rođenja i dobom rođenja su određena mnoga moja znanja, pa i verovanja.

Mojim znanjima je obojen ovaj tekst koji iznosim i stoga želim da poručim svima da ja ne favorizujem ni jednu veru, ni jednu religiju, ni jednog čoveka, ženu ili dete.

Nismo svi isti, kao što u vašem telu nisu iste ćelije retine oka ili kože ili mišća srca ili ćelije u mozgu. Svaka ćelija je posebna i drugačija ali sve zajedno čine vaš organizam.

Znam da će me dobri i pošteni ljudi, koje god da su vere, razumeti i podržati, ali isto tako znam da će me verski fanatici i ostrašćenici svih vera smatrati izdajicom i propagatorom one vere koju najviše mrze.

Upravo iz tog razloga i pišem ovoliki uvod pred najbitniji deo ovog teksta.

Dakle.

Bog nas je napravio prema svom liku.

Mi smo kreacija Božija.

S’ NEBA PA U REBRA

A SVRHA ŽIVOTA je da stvorimo novo Božanstvo.

Ovo Biće koje svi zajedno činimo na planeti Zemlji je FETUS tog budućeg Božanstva.

Mi smo ŽIVO NEROĐENO BOŽANSTVO.

SVRHA ŽIVOTA  je da naša ukupna svesnost, ali i sva naša dela i sve naše misli i svi naši postupci, znanje, sposobnosti i povezanost dostigu toliki nivo da svi zajedno postanemo JEDNO SVESNO BOŽANSKO BIĆE.

Ja nikad, nigde ranije nisam pročitao i čini mi se da je ovo prvi put na svetu, od nastanka sveta, ovakvog kakvog ga mi poznajemo, da se otkriva svrha života.

Mi Svi zajedno već jesmo deo Boga Živoga kako se to često može čuti u više nego jednoj religiji.

To nije tajna i nije bilo tajna sve do danas.

Ono što nismo znali sve do sad je da smo mi ljudi deo Fetusa još nerođenog  Božanstva koje sebe još uvek nije u potpunosti svesno.

Da bi se to dogodilo, svi ljudi na svetu moraju da postanu svesni da su deo tog Bića, i da počnu da se ponašaju u skladu sa tim.

Takođe je potrebno da na svetu bude oko 20 milijardi živih ljudi.

DA!!!!

20 milijardi ljudi.

Ne bojte se. Biće hrane[8] za sve i čak će svi moći da žive mnogo, mnogo bolje nego danas. Iz današnje perspektive i sa današnjim načinom razmišljanja većina ljudi to ne može da zamisli kao što većina ljudi pre samo 200 godina ne bi mogla da zamisli danšnji način života.

Istorija se nikad nije dešavala linearno.

Postojala su vremena dugih stagnacija i čak naizgled nazadovanja. Pa su onda dolazila otkrića koja su unapređivala ljudski život neverovatnim i za dotadašnja vremena nepojmljivim skokovima.

Ono što je bilo potrebno je kritična masa, odnosno bilo je potrebno da broj ljudi na planeti pređe određeni broj i da kolektivna svesnost pređe neki prag.

Navešću samo dva primera.

Sa otprilike jednom milijardom ljudi, koliko je živelo krajem devetnaestog veka, otkriven je elektricitet i načini proizvodnje, transporta i korišćenja električne energije.

Sa otprilike 5 milijardi ljudi počinje informatičko doba.

Kompijuteri i internet, kao način povezivanja ogromnog broja ljudi sa praktično skoro istom mogućnošću uticaja na sve ljude na planeti.

Predviđam da će sledeći skok biti sa negde 9 do 10 milijardi ljudi i da će tada doći do ujedinjenja Planete Zemlje u jedinstven prostor posvećen razvijanju Života. Slobodno kretanje svih ljudi po celoj planeti[9], kao i protok novca, roba, ideja. Uz naravno svo poštovanje svake kulture i tradicije, pri čemu će to poštovanje u sebi da objedinjuje ne samo ljude, nego i životinje i biljake i celu planetu Zemlju i ceo Univerzum.

Zato ovde tvrdim da svi zagovornici teorije zlatne milijarde, svesno ili nesvesno, ustvari zagovaraju abortus Božanskog Bića, a to znači samouništenje kompletnog Čovečanstva.

Ranije sam napisao da nas je Bog stvorio po svom liku.

To ne znači da On liči na nas.

Opisu ovog odnosa između Božijeg lika i našeg lika bi pre mogao da odgovara opis hrasta i žira.

Mi, Ljudi, ćemo tek kolektivnim rođenjem da postanemo božanstvo i početi da ličimo na Nebeskog Oca kao što žir tek kad iznikne i razvije se počne da liči na hrast sa koga je otpao mnogo godina pre.

Zato sam i napisao da Boga ne zamišljam.

Zamislite da neko malom žiru kaže da je nastao od hrasta po liku njegovom. I sad mali žir zamišlja svog stvoritelja hrasta kao ogromnu uvećanu kopiju samog sebe. I on gleda oko sebe i ne vidi ogromnu uvećanu kopiju samog sebe i kaže da njegov stvoritelj/roditelj ne postoji i da ga lažu.

Mi jesmo nastali od Boga i po njegovom liku i po njegovoj zamisli ali je ono što ćemo postati kolektivnim rođenjem meni toliko nezamislivo i toliko različito od nas samih da neću ni da pokušavam to da zamislim. U najmanjoj meri toliko različito koliko se svaka ćelija našeg organizma razlikuje od našeg celog tela, a opet svaka u sebi nosi informaciju za izradu celine.

I isto tako se u svakom od nas nalazi Božansko.

I isto kao što u nama postoje ćelije čiji kod se pokvari, pa one postanu strano telo i izvor bolesti, tako nažalost postoje i ljudi kod kojih se javi neka greška pa to Božansko u njima prestane da postoji i oni postanu društvena bolest. Ovde prekidam o njima jer će svako ko nekog mrzi da citira ovaj pasus i tim citatom da pokuša da opravda svoju mržjnu i nedajbože neki čin nasilja a sve u ime nekog većeg dobra. Svako ko ima imalo Božanskog u sebi to neće činiti, nego će pokušati da razume i popravi.

Ovde je otprilike kraj drugog dela slagalice u kome smo prvi put na svetu i prvi put od kad postoji ljudski rod[10] saznali svrhu života, a to je da smo svi deo jednog velikog organizma koji tek treba da se rodi.

Negde sam pročitao divnu misao o pojavi ljudske svesti, koja otprilike glasi ovako: 

–  Ljudska svest je nastala zato da bi Vasiona postala svesna same sebe i sopstvnog postojanja.

Ova misao me je toliko oduševila da sam morao ovde da je citiram.

I osećam da je ovom mišlju izrečena velika kosmička istina.

Postoji mnogo ljudi na svetu koji ne veruju u Boga.

O.K.

Ni ja ne verujem u postojanje nekog dekice na oblacima.

Ali ono što znam ide u sledeći deo slagalice koji se zove

SILA PRIVLAČENJA  ILI SILA LJUBAVI

Sve na ovom svetu postoji samo zato što postoje sile privlačenja, ja ih zovem silama kreacije ili silama ljubavi.

Probajte da zamislite da ovih sila nema.

Energija koja postoji u svemiru nikad ne bi proizvela materiju. A bez materije….

Da ipak krenemo od početka.

Početak su uvek ljudi i njihov način gledanja na svet. Oni su u centru posmatranja i u centru događanja. Ovo za posledicu ima da ljudi prečesto gledajući svet oko sebe zaborave na same sebe kao posmatrače i zaborave da je to što je viđeno strahovito profiltrirano kroz mogućnosti samih opažača, odnosno ljudi. Hajde da posmatramo ono što svi smatramo tako očiglednim. Hajde da posmatramo materiju i energiju. Bilo je mnogo polemika među filozofima, šta je primarnije, pa su tako nastali čitavi pravci i škole koje zastupaju materijalizam ili idealizam u zavisnosti šta su osnivači tih škola ili pravaca uzimali kao relevantne dokaze svojih stavova.

Međutim, razlika između materije i enerije nije u materiji i energiji nego u načinu na koji ljudi doživljavaju materiju i energiju.

Od stare Grčke se smatralo da postoje neki najmanji i dalje nedeljivi, najsitniji, delovi materije. Nazvani su „atomos”. Ta reč je trebalo da označi najsitnije i dalje nedeljive čestice materije. Reč atom bi možda i zadržala svoje izvorno – Grčko, značenje da krajem 19-tog i početkom 20-tog veka naučnici, otkrićem nečega, nisu smatrali da su došli do najmanjih i dalje nedeljivih delova materije i tim delovima materije dali starogrčki naziv – atomi (najmanji i dalje nedeljivi). I donekle jesu bili u pravu, pošto daljim rastavljanjem atoma gubimo njihova svojstva kao hemijskih elemenata. Tako da atomi jesu najmanji predstvanici hemijskih elemenata ali nisu najmanji delovi materije.

Daljim razbijanjem atoma stiglo se do saznanja da se oni sastoje od još manjih delova, elektrona, protona i neutrona. Neko vreme se smatralo da su ovo najmajni i dalje nedeljivi delovi materije. Onda su otkrivene čestice koje su još manje i koje čine elektrone, protone i neutrone. Tako su otkriveni kvarkovi, bozoni, pi bozoni, neutrini, fotoni. I dalje se otkrivaju nove čestice. Već sam foton predstavlja veliku komplikaciju za razumevanje. Proglašen je istovremeno i česticom i talasom (odnosno energijom)[11]. Ali problem nije u fotonu, on je to što je, problem je u načinu na koji ljudi saznaju svet. I materija i energija su jedna ista stvar samo u različitim pojavnim oblicima.

Različitim za nas ljude.

Uvek ću se sećati meni jako drage profesorke Nede Pekarić – Nađ i jednog misaonog eksperimanta koji nam je opisala.

Rekla nam je: „Uzmete čekić i njime počnete da zakucavate ekser i koliko god jako zamahnuli čekićem i udarili njime po ekseru, nikad neće doći do dodirivanja materije sa materijom, doći će samo do blage deformacije polja, ali do stvarnog dodira elektrona iz čekića sa elektronima iz eksera nikad neće doći.”

Svaka čestica materije je okružena poljem koja stvara i potrebna je ogromna energija da bi naterali dve materijalne čestice da se sudare, ali nikad i stvarno dodirnu. Prilikom sudara dolazi do raspada tih čestica ali ne i do stvarnog dodira. Ono što se dodiruje i ono što stupa u reakciju su polja. Polja uticaja koja imaju sve materijalne čestice. U materijalnom svetu, takozvanom fizičkom svetu vi jeste udarili čekićem ekser i zakucali ga tamo gde ste to želeli. U kvantnom svetu međutim elektroni i protoni iz čekića i eksera se nikad nisu dodirnuli, zato što u ovom svetu važe drugačiji načini gledanja na stvari.

Kompletna materija koliko god nama izgledala čvrsta i kompaktna je ustvari sa kvantne tačke gledišta izuzetno šuplja. Svi smo učili još u osnovnoj školi da kad bi proton bio veličine fudbalske lopte, elektron bi bio veličine zrna graška i kružio bi na rastojanju većem od fudbalskog stadiona. Sav prostor između je prazan, šupalj, ali samo ako gledate tako laički. Taj prostor niti je šupalj niti je prazan. Ispunjen je poljem. U tom prostru deluju atomske sile. Privlačna sila, ogromna privlačna sila. To je samo još jedna sila od svih sila koje ja nazivam silama ljubavi. Samo još jedna od sila koje omogućavaju da postoji ono što mi doživljavamao kao STVARNI svet. Bez tih polja uticaja i sila koje vladaju u njima ne bi bilo ni materijalnog sveta pa samim tim ni nas. (ako uopšte postojimo – po smetajućoj teoriji).

Mi smo sastavljeni mnogo više od tih sila nego od striktno posmatrano materije. Mi smo mnogo više energetska bića nego materijalna. Činjenica da se sastojimo od tih sila direktno određuje naše živote.

U poslednjih 10-tak godina se u izučavanju svemira sve češće pojavljuju termini: tamna materija i tamna energija. (ovaj tekst je pisan 2011-te godine). Još uvek nema pravog objašnjenja šta je to tamna materija. Iskreno verujem da je to materija, odnosno energija „nezaražena ljubavlju”, odnosno privlačnim silama koje bi joj omogućilo postojanje na jednom višem nivou (opet mereno sa ljudske tačke posmatranja).

Prelazimo na sledeći nivo.

Postoji u svetu nauke jedan neuhvatljiv momenat, jedan neodredljiv momenat kad suma delova poprimi novo svojstvo i postane jedna nova celina. Za to novo celo sad važe drugačiji zakoni nego za delove od kojih je sastavljeno.

Pokušaću sa jednostavnim primerima.

Zrno peska. Nekoliko zrna peska. Šaka peska… Gomila peska… Peščana dina…. Sahara.

Molekul vode,[12] kap vode………..Okeani.

Ćelije …… tkiva ……. organi …… Baš TI.

Čak i u mehaničkom svetu, svetu koji je stvoren od strane ljudi…..četiri točka…..motor…..šasija….automobil.

Sledi jedan primer neodredljivosti momenta kad zbir nekih činilaca poprima novu dimenziju.

Bakterije kiselog mleka se uvek nalaze u mleku. Sveže pomuženo mleko nije sterilno. Ima u sebi nekih bakterija koje mogu da izazovu kvarenje tog mleka ali im broj još uvek nije dovoljan i takvo mleko je zdravo, sveže i ispravno iako u sebi ima neku količinu bakterija koje mogu da ga pokvare. Nikad još niko nije utvrdio tačan broj bakterija koji je potreban da bi se mleko nazvalo pokvarenim. Niko ne može da kaže, evo to je taj broj. Ako ima dve bakterije manje od tog broja onda je mleko ispravno a ako ih ima dve više onda je mleko neispravno. Taj broj jednostavno ne postoji. Radi se o ogromnom broju. Kad se radi sa velikim brojevima onda je obraćanje pažnje na pojedinače bakterije jednostavno nemoguće.

Poenta cele ove priče je da shvatite da nije moguće ni zamisliti kako će svet izgledati kad broj ljudi na planeti dostigne kritičnu masu, kad ukupna svesnost postane dovoljna da se napravi novi kvantni skok i da svako na svetu oseti sebe delom tog većeg bića.

Meni je rečeno da je taj broj 20 milijardi, ali da će već sa 9 do 10 milijardi doći do jenog kvantnog skoka svesnosti i do pojave takvih otkrića da će svi ljudi na svetu moći da žive u skladu sa prirodom. Koliko god da su svi ljudi zajedno jedno biće još više su jedno biće zajedno sa celom prirodom. Znam da osećate u sebi taj osećaj koji niste umeli da opišete. Taj osećaj povezanosti sa drugim ljudima, taj osećaj povezanosti sa celom prirodom. Taj osećaj postoji u svim ljudima. Taj osećaj jedinstva i potrebe za pripadnošću, TAJ osećaj opšte LJUBAVI.

Ljubav nas spaja. To je ista sila koja drži i atome na okupu i to je sila zahvaljujući čijem delovanju se dešavaju skokovi u kvalitetu[13].

Zato VI morate naučiti da volite tom vrstom ljubavi SVE ljude na svetu i CEO SVET da bi smo svi zajedno mogli da načinimo taj kvalitativni skok i postanemo jedno stvarno istinsko božansko biće.

OSEĆANJE PRIPADNOSTI

Svi[14] ljudi na svetu imaju osećanja. I u ogromnoj većini slučajeva i kod većine ljudi osećanja su jača od razuma.

Danijel Goleman je napisao nekoliko knjiga na temu Emocionalne inteligencije čime je stekao planetarnu popularnost, upravo zato što je otkrio istinu da nas kroz život u mnogo većoj meri  vode osećanja nego razum, iako se većini ne čini da je tako.

Uostalom i Sigmund Frojd je postao jedan od najpoznatijih naučnika još za života upravo zato što je otkrio, između ostalog, važnost osećanja, nesvesno, seksualnost i još mnogo, mnogo toga dotad nepoznatog ili samo u pravoj meri nepriznatog.

Prva od nekoliko stvari po čemu bi ova knjiga trebalo da postane poznata jeste upravo objašnjenje i razotkrivanje osećanja pripadnosti nečem većem od nas samih.

Svi mi imamo osećanje pripadnosti našoj porodici, čak i deca koja su nažalost odrasla u domovima za napuštenu i nezbrinutu decu imaju ogromnu potrebu upravo za ovim osećanjem.

Svi mi takođe imamo osećanje pripadnosti[15] bar još jednoj široj grupi, komšiluku, odnosno društvu iz kraja ili se osećamo pripadnicima mesta u kojem stanujemo ili se osećamo pripadnicima škole, odnosno razreda u koji smo išli ili se osećamo pripadnicima firme u kojoj smo zaposleni ili se osećamo pripadnicima najvijačke grupe kluba za koji navijamo ili se osećamo pripadnicima religije koju ispovedamo ili se osećamo  pripadnici naroda ili nacije kojem odnosno kojoj pripadamo.

Sve su ovo derivati jednog opšteg osećanja koje postoji u svakom ljudskom biću (ali i u mnogom drugim bićima, biljke ili životinje svejedno).

Osećanje da smo deo nečeg VEĆEG.

To je jedna od ključnih stvari kojima je ova knjiga posvećena. Vrlo bitna.

To je jedno od osnovnih ljudskih osećanja i jedna od osnovnih ljudskih potreba – biti deo nečeg većeg.

Iz tog osećanja onda dolaze ljubav i mržnja.

Ljubav je osećanje prema onima koji su pripadnici iste grupe i/ili želja da se postane jedno sa nekim drugim. Ovo je samo mali deo onoga što Ljubav sve jeste ali za ovaj deo teksta dovoljan.

Mržnja je osećanje prema onima koje doživljavamo kao delovima nečega što nije obuhvaćeno osećanjem pripadanja našoj grupi, što može ali i ne mora da ugrožava opstanak grupe, već se samim tim što je drugo i/ili drugačije doživljava kao pretnja.

Kad smo već kod mržnje ima rečenica u jednom filmu kome nisam zapamtio naslov ali sam tu rečenicu odmah zapamtio i obećao sebi da ću je ubaciti u ovu knjigu.

Radnja je sledeća: Policajac, koji je glavni lik, napokon hapsi glavnog negativca koji je izuzetno inteligentan sociopata a pritom mrzi ceo svet. Na pitanje zašto je uradio to što jeste i zašto mrzi on odgovara: „ zatvori deset ljudi koji se međusobno ne poznaju u jednu sobu. Skoro je sigurno da neće izabrati lidera ali će u roku od deset minuta bez ikakvog dogovaranja među sobom izabrati jednog koga će svi ostali da mrze[16].”

Mržnja jeste jako osećanje i ima mnogo jače koherentno, ili ujedinjujuće, dejstvo na članove neke grupe nego ljubav. Ljubav prema istom cilju nikad neće imati tako vezujuće dejstvo na neku grupu kao što može da ima mržnja prema nečemu ili nekome što se predstavlja da ugrožava tu grupu. I uglavnom su grupe mržnje mnogo povezanije, jače, zatvorenije, kompaktnije i njihovi članovi doživljavaju mnogo intenzivnija osećanja pripadnosti grupi nego članovi grupa ljubavi.

Ovo nije knjiga o mržnji nego knjiga o ljubavi i mi nećemo propagirati ljubav ako budemo mrzeli išta, pa i samu mržnju. Ljubav ćemo propagirati tako što ćemo mržnju upoznati, izučiti, objasniti, razumeti  i pobediti.[17]

Ono što još moramo naučiti je da propagiramo, branimo i živimo ljubav i zidamo bolji svet jače, bolje, intenzivnije i snažnije nego što ga mržnja uništava.

Moramo naučiti da naša ljubav bude jača od naše mržnje i od mržnje uopšte.

Jer!

Bog je ljubav.

Što nikako ne znači praštati do samouništenja i još manje znači zaboravljati.

Vraćamo se osećanju pripadnosti.

Osećanje pripadnosti je previše često zloupotrebljavano i još uvek se češće zloupotrebljava nego što se ispravno koristi.

Teroristi svake vrste, sekte, ekstremističke grupe u okviru svake religije, gradske bande, ostrašćene navijačke grupe, ekstremne političke partije, ekstremistički pokreti, nacionalistički pokreti i mnogi mnogi drugi….

Svi oni svoje članove vrbuju i drže u poslušnosti tako što im pružaju zadovoljenje osećanja pripadnosti.

Zadovoljenjem te potrebe ljudi osećaju da pripadaju nečem većem, da su jači, da su u pravu, da su nosioci istine. Osećaju se zaštićenim, osećaju da život ima smisla i još mnogo uglavnom lepih osećanja. Upravo zato je tako teško otrgnuti ljude iz sektaških kandži. Još jedna stvar je jako bitna kad već govorimo o sektama i njihovim harizmatičnim vođma. Koliko god se to običnim ljudima činilo jednostavno, biti vođa nije ni malo ni lako ni naivno ni jednostavno. Vođe preuzimaju na sebe odgovornost donošenja odluka koje se odnose na sve članove grupe. Obični ljudi vole i čak, teže, da budu vođeni od strane vođa. Obični ljudi jednostavno nisu napravljeni da budu odgovorni, samostalni i samodovoljni. Napravljeni su da slede, slušaju, budu vođeni i da odluke ne donose sami i da ne preuzimaju nikakvu odgovornost. Vođe su pak rođene tako da nemaju kočnica kad treba donositi odluke i nositi odgovornosti[18].

Da bi ste osetili osećaj pripadnosti kako deluje na psihu uopšte ne morate da postanete član neke formalne grupe. Dovoljno je da odete na neki događaj sa velikim brojem ljudi koji zbijeni stoje na malom prostoru, kao što je koncert, neki sportski događaj, dočekivanje neke poznate ličnosti, učestvovanje u masovnim demonstracijama ili šta god tome slično, pa ćete posle tih događaja, ako umete imalo da se samoanalizirate, imati sami sa sobom čudnu diskusiju „a šta mi bi da se ponašam tako ili da se osećam tako, baš sam se čudno osećao/la.” Uvek se radi o tom osećaju pripadnosti koji koriste promoteri velikih spektakala iako ni sami najčešće neznaju da se u stvari radi o ovom osećanju pripadnosti.

Vešti manipulatori od početka pojave ljudi kao vrste koriste ovo osećanje, nalaze načina da ga zadovolje i onda to koriste da bi upravljali, potčinjavali.

Naravno nema osećaj pripadnosti samo ove loše karakteristike. Svaka stvar na svetu može biti korisno upotrebljena ili zloupotrebljena. Stvari po prirodi nisu ni dobre ni zle, njihova upotreba ili zloupotreba zavise od karaktera i namera onog ko ih koristi.

Ono što moramo znati o osećaju pripadnosti da bi on bio pravilno korišćen i da bi smo sprečili njegovu dalju zloupotrebu je sledeće:

1.     Osećaj pripadnosti postoji (ovo je najbitnije). Kad znamo da nešto postoji onda ćemo ga izučavati i otkrivati najbolje načine za njegovo korišćenje. Isto tako otkrivaćemo mogućnosti i načine zloupotrebe i sprečavaćemo ih.

2.     Naučićemo, pre svega sami za sebe, da se osećaj pripadnosti odnosi na ceo univerzum. Iz ovoga sledi da trebamo, možemo i moramo raditi sve što radimo samo u interesu celog univerzuma. Kad god mislimo da radimo nešto što je u našu korist a pri tom znamo da će to imati negativne posledice na nekog drugog[19] ustvari radimo protiv samih sebe. Mi smo deo tih drugih i oni su deo nas i SVI ZAJEDNO SMO JEDNO.

3.     Ono što moramo znati o osećanju pripadnosti¸ to je da je to univerzalno osećanje i da znamo kad god nam se javi to osećanje, zbog ponosa na porodicu, drugove iz razreda, dobijenu utakmicu našeg tima, zbog uspešne sezone naše kompanije ili zbog čega bilo drugog da je to ustvari osećanje pripadnosti celom univerzumu, odnosno Bogu. (Boga ne mogu zamisliti ni manjim ali ni većim, ni izdvojenim od celog univerzuma).

Da rezimiramo, odnosno da se podsetimo dosad napisanog kako bi lakše nastavili dalje. Osećaj pripadanja je univerzalni osećaj. Svako ga ima u manjoj ili većoj meri. Kad se aktivira ovaj osećaj na pozitivan način osećamo se izuzetno lepo, jako, bitno, zaštićeno, važno, istinito... prosto Božanski. To znaju vođe verskih sekti i ostalih manje ili više zatvorenih grupa i zloupotrebljavajući ovo osećanje drže u kontroli i potčinjenosti svoje članove. Ovo osećanje se ne nalazi slučajno u nama. Tu je sa ciljem da se ostvari svrha života a to je da kolektivna svesnost, povezanost i ukupnost dostignu toliki nivo da ljudi počnu da osećaju da su deo nečeg mnogo, mnogo većeg nego što je samo prost zbir ljudi na planeti Zemlji. Svrha života je da cela planeta Zemlja postane jedno živo svesno biće, jedno novo Božanstvo sastavljeno od sve žive i nežive prirode i svih znanja i sve svesnosti koja postoji.

DEO BOGA ŽIVOGA

TI[20] SI DEO BOGA ŽIVOGA.

To smo već spominjali u ovoj knjizi.

Rekli smo da kao što si ti biće sastavljeno od ćelija tako je i Bog sastavljen od svih nas.

Prava i Obaveze koje iz ovoga proizilaze!!!

Kao što ti voliš da budeš zdravo biće i da se osećaš lepo, zamisli tek koliko je bitno da ovo nerođeno Božanstvo  bude zdravo i da se oseća lepo i dobro.

Ti si jedna ćelija Božijeg bića. Možda to tebi nije dovoljno i želiš sam da budeš Bog i Bogu ravan. 

I to je uredu.

Mnogi ljudi koji su sami sebe nametnuli kao vođe i koji su u nekom trenutku vremena i sopstvene istorije bili jako popularni i obožavani od strane svojih sledbenika su imali taj uzvišeni osećaj, taj osećaj da su mnogo više od običnog naroda i da su sami Božanstva. Takvi slučajevi se beleže još u drevnom Egiptu gde su neki Faraoni sebe proglašavali za Božanstva i Bogove.

 Verujem da je to divno osećanje kad stojiš na bini, pozornici, balkonu, terasi piramide, brdu ili bilo kom drugom uzvišenom mestu a ispod je oduševljena gomila koja Ti kliče, koja Te obožava i koja je ostavila svoje male živote iza sebe i sad su tu samo da bi videli i čuli TEBE. TEBE koji si jednu ili više stepenica bliži Bogu. Za one koji nisu totalne sociopate, ili nisu na nekim drogama, ovo mora da je isto koliko lep toliko i težak trenutak. Trenutak koji obavezuje, jer obožavaoci koliko god da su došli zbog Tebe još više su došli zbog Sebe. Zato što i oni imaju duboko u sebi tu potrebu da se i sami osećaju kao deo nečeg većeg, a to je ustvari nagon da postanu deo Božanskog bića.

Zato sam i napisao da je sasvim u redu da želiš da budeš ravan Bogu. Sve do onog trenutka dok ne pomisliš da si bolji ili bitniji za izgradnju Božijeg bića od bilo kog drugog bića ili objekta u univerzumu. Biti ravan Bogu znači upravo to – Biti ravan, odnosno isti sa nečim. Kako smo videli i kako osećamo da smo svi deo Boga Živoga otuda biti ravan Bogu znači biti ravan i jednak, a nikako bitniji od bilo koga drugog.

Zato u Hrišćanstvu i jeste gordost prvi greh među smrtnim gresima.

Malo sam odlutao, pa se vraćamo na temu: TI SI DEO BOGA ŽIVOGA

Prava i obaveze!!!

Kao jednak među jednakima, a opet jedan, jedini i jedinstven, poseban i različit, celog života i svakog trenutka moraš se truditi da uvek budeš sve bolji, sve jači i sve spremniji.

Bolji –  Kako u svom poslu koji obavljaš, tako i kao ljudsko biće u svom odnosu prema drugim ljudskim bićima, ali i prema celoj prirodi.

Jači –  bukvalno u fizičkom pogledu. Jači, spretniji, izdržljiviji, sa boljom kondicijom.

Spremniji – i fizički a pogotovu u psihološkom pogledu, spremniji na borbu i obračun sa slabostima, pre svega sa sopstvenim slabostima, pa tek kad dostigneš potpunu zrelost i samosvest, takozvano prosvetljenje, tek tad možeš da pomažeš drugima da se i oni izbore sa svojim slabostima[21].

Još jednom ponavljam – TI SI DEO BOGA ŽIVOGA

Bog želi i ne samo da želi, nego mu je neophodno da svaki njegov deo bude dostojan da bude njegov deo, a opet to nikako ne znači da svi treba da budemo isti. Baš ovakvi različiti, kao što su različite i sve ćelije Tvog tela, baš takvi različiti smo potrebni da bi oživeli to nerođeno Božanstvo.

Svaka ćelija različita a opet svaka jednaka u svojoj potrebnosti za izgradnju celine i svaka obavezna u stremljenju ka savršenstvu da bi i celina bila što savršenija.

U nama samima bi trebala da postoji težnja ka savršenstvu, međutim, na žalost, to je pre retka osobina nego pravilo.

Nešto ipak postoji.

Kad vidmo ljude i njihova dela koja imaju ovu osobinu onda nam se to jako dopada. Recimo pobednici u sportu ili u bilo čemu što ima takmičarski karakter. Umetnička dela, lepote prirode i svaka vrsta lepote. Definicija lepote bi mogla da bude upravo to što nešto prepoznajemo kao stepenik ili nekoliko stepenika bliže savršenstvu u odnosu na nešto obično i svakodnevno. I ne postoji samo jedno savršenstvo, postoji ih bezbroj. I Ti u svom životu, u svom radu, svom ponašanju  i naročito u delima koja ostaju iza Tebe bi morao/la da se trudiš da zamisliš kako bi to što želiš, misliš, radiš, stvaraš i živiš bilo savršeno i onda da se trudiš to savršenstvo da dostigneš. Samo tako postajete istinski DEO BOGA ŽIVOGA.

Nije lako i potrebno je mnogo, mnogo truda i još više rada da bi se ovako živelo ali nagrada je osećanje koje Vam ne mogu ni opisati. Osećanje pripadnosti Bogu, ili osećanje životne ispunjenosti ili osećanje da život koji živite ima svoju svrhu i samim tim i svoj smisao. To osećanje se ne može opisati ili prepričati, želim Vam samo da ga doživite. Ne postoje droge, ne postoje plaže, ležaljke i kokteli, ne postoje žurke i zabave, ne postoji ništa što može da nadmaši ovo osećanje da Vaš život ima svrhu, smisao i ispunjenost.

Postoji doduše osećanje prokreativnog vođenja ljubavi[22] ali je ono iako najintenzivnije ipak po trajanju mnogo kraće. Čin spajanja dva bića je napravljen tako izuzetno prijatnim upravo zato da bi se život nastavljao. U međuvremenu su ljudi otkrili da uz vrhunsko, čak Božansko uživanje ide i produženje vrste. To su shvatili i onda su naučili kako da varaju prirodu i uživaju u telesnom vođenju ljubavi bez produženja vrste misleći da to rade bez posledica. Posledice međutim postoje. Kao i za sve ostalo i ove posledice se ne dešavaju baš uvek i baš svima, ali postoje.

Da se vratimo temi poglavlja – TI SI DEO BOGA ŽIVOGA!!!

Napisano je već nešto o potrebi, Božijoj potrebi, da Ti kao njegov deo budeš dostojan toga što si njegov deo. Da imaš težnju ka sopstvenom savršenstvu. Probudi tu želju, tu vatrenu neugasivu želju, težnju, žudnju, da postaneš najbolji ti koji možeš da postaneš i ČUDO će se dogoditi. Mada sam već rekao da niko nema prava da pomisli na ikakva čuda veća od čuda znanog kao život.

A opet šta je to čudo? Čudo je kad neki problem, koji treba da bude rešen, bude rešen na način koji je neshvatljiv našoj logici ili kad se događaju neki događaji na način za koji nemamo ili samo neznamo objašnjenje.

Recimo prolazimo pored nekog komada odeće koji nam se jako svidi i poželimo ga za sebe a trenutno ne možemo da ga priuštimo. Strašno ga poželimo ali budući da nemožemo da ga priuštimo, malo kasnije zaboravimo na tu želju. I kroz nekoliko dana dolazi tetka i donosi nam na poklon baš taj komad odeće. Svako na svetu je iskusio nešto slično. Da bi se ovo čudo dogodilo bila je neophodna samo jedna stvar. NAŠA ŽELJA.

Želja je neophodna. Da nije bilo naše želje, to ne bi bilo čudo, već samo običan poklon od tetke.

Zato sam i rekao da je želja neophodan sastojak. Drugi neophodan sastojak čuda je naše nepoznavanje moći koje ima ljudski mozak koji je zajedno sa svojim imaocem deo Boga živoga. Da smo mi napisali tetki pismo ili joj na neki drugi nama ne čudan način komunikacije javili svoju želju, to onda ne bi bilo nikakvo čudo. Budući da neznamo mogućnosti našeg sopstvenog mozga onda stvari za koje neznamo uzročno-posledičnu vezu nazivamo čudima. To je zato što smo svet navikli da doživljavamo izuzeztno materijalno, uzročno–posledično i linearno a nismo svesni da je materija samo jedan od oblika pojavljivanja energije.

Kad smo već ušli u ovu materijalno–energetssku zavrzlamu da je još malo upotrebljavamo.

Da se vratimo pisanju pisma tetki, koje nismo napisali ali zamislimo da jesmo. Da bi to pismo postalo materijalno prvo morate poželeti da ono nastane i da ono postoji makar i kao najgrublja ideja ili misao u vašoj svesti.  Složićete se samnom da misli i ideje nisu materijalne prirode. (Ako neko zamisli slona neće biti ništa teži od nekog ko je zamislio miša). Znači misao je nematerijalna. I onda vi uzimate olovku …. i ……  polako. Vaša misao koja je nematerijalna se pretvorila u kretanje vaše ruke koja je itekako materijalna. Vaša nematerijalna misao se pretvara u materijalni rad. Milioni hemijskih reakcija. Milijarde elektrona skaču sa nekih viših orbitala na neke niže orbitale i oslobađaju neke kvantove energije potrebne da se vaša ruka pokrene. Kad bi ste shvatili koliko je to čudo, to što vi pokrećete ruku onako kako su vaše misli to zamislile, nikad ništa drugo na svetu ne bi moglo više da vam bude čudno. Ali tu nije kraj. Vaše misli su idealne i savršene ali pokreti ruke nisu baš, bar većini. Da jesu svi bi imali rukopis baš onakav kakav zamislimo a ne onakav kakav imamo. I to je još jedno od mesta susreta nas i Božanskog. Kad vidimo nečiji prelep rukopis osetimo prijatno osećanje u manjoj ili većoj meri. Od dopadanja do obožavanja kako samog rukopisa tako i osobe koja je pisala.

Upravo to neslaganje između naših misli koje su idealne, u smislu da mogu da zamisle idealnog nas i idealna naša dela, i stvarnih nas i naših stvarnih dela, to je razlika koju moramo konstantno da premošćavamo od nas običnih i smrtnih ka nama idealnim i Božanskim. I to nažalot nije stvar oko koje se baš mnogo pitamo i oko koje možemo mnogo da polemišemo.

Iako je priča o tetki, pisanju pisma tetki i čudu što nam je tetka donela tu stvar koju smo poželeli ostala neispričana poslužila nam je još jednom da vidimo da čuda sama po sebi ne postoje. Postoji samo naše neznanje. Sa druge strane smo videli da život jeste ogromno čudo ali da smo na njega toliko navikli da ne vidimo ništa čudno i nažalost da smo toliko navikli na čudo znano kao život da ne vidimo ogromnu vrednost koju ima svaki život i onda se dešava da životi budu olako doživljeni, olako potrošeni i prečesto previše lako  izgubljeni. Ovde pre svega mislim na saobraćajne nesreće i sve ostale nesreće sa tragičnim posledicama kojih ne bi bilo da samo malo ozbiljnije shvatamo koliko je čudo svaki ljudski život.

Vraćamo se.

Ovako stoje stvari.

Kad vas napadne bakterija, gljivica ili virus, vaš odbrambeni sistem reaguje i uništi napadača. Ti napadi se dešavaju stalno, to je rat sa milijardu bitaka koji traje još od pojave života na zemlji. Kad vaš imuni sistem ne reaguje u dovoljnoj meri vi postajete bolesni. Da ste bolesni znate po tome što se ne osećate dobro. A mi baš i ne volimo da se osećamo loše. Da bi imuni sistem dobro radio svoj posao nije dovoljno samo dobro da se hranimo, moramo da budemo zdravi, a da bi bili zdravi, moramo da budemo i jaki i utrenirani i u top formi.

Šta radimo kad naš imuni sistem oslabi?

Trudimo se da ga ojačamo.

Šta radimo kad znamo da postoje neki neprijatelji za koje nepripremljen najverovatnije neće biti jak?

Pripremimo ga tako što mu damo oslabljene bakterije ili viruse da na njima trenira. To se zove vakcinacija. Namerno organizam koji je zdrav  guramo u borbu sa oslabljenim neprijateljem da bi ga ojačali i pripremili za eventualne napade.

Svako od nas predstavlja i deo imunog sistema tog zajedničkog života, koji ja nazivam nerođeno Božanstvo, ali  i nekog ko to biće napada. U svakom od nas se vodi bitka između dobrog i lošeg. I taj rat sa milionima bitaka traje od postanka svesnosti u ljudima.

Zato je bitno da svako od nas, sam za sebe, opredeli sebe za Božiju stranu i da se neprestano bori sa svojim slabostima. Prethodna rečenica je iako tačna prilično netačno i loše rečena. To je jedna od onih „jeste ali nije stvari”. Naime, protiv sopstvenih slabosti se najbolje borimo tako što se borimo da se najveći deo vremena, po mogućnosti stalno, ponašamo dobro i što se trudimo da loša strana, loše misli i loša dela jednostavno nemaju ni vremena ni prostora kad da se manifestuju.

Protiv bilo kog poroka je loše boriti se tako što tome posevećujemo pažnju, a najčešće previše pažnje. Većina ljudi koja sebi zamera neku manu ili lošu naviku se na pogrešan način nosi sa tim. Da navedem najčešće poroke i mane koje ljudi sami sebi zameraju. Pušenje, pijenje, gojaznost, droge, lenjost, neodlučnost, neodgovornost, neprincipijelnost, promiskuitet….

I sad, kako se boriti sa ovim pojavama?

Pre svega dobro promislite i isplanirajte šta ćete i kako ćete raditi, ali kad jednom promislite i donesete odluku nemojte dalje previše analizirati.

Drugo, najbitnije, nemojte biti u ratu sa samim sobom, to vodi u bolest. Jeste čovek koji greši sam sebi najveći neprijatelj, ali je isto tako sam sebi i najveći prijatelj i saveznik. Čak jedini apsolutno neophodan saveznik da bi se pobedio drugi deo sebe na koji imamo zamerke. Najbolji način za pobedu je da se aktivira deo sebe koji je dobar i da se maksimalnim angažovanjem tod dobrog dela jednostavno ne da vremena i prostora za ispoljavanje lošeg dela. Naravno da je ovo lako napisati, ali je izuzetno teško to i ostvariti.

Saznanje da apsolutno nesmete biti u ratu sami sa sobom, optuživati sami sebe i predavati se bi trebalo da vam olakša ovu borbu. Morate da nastavite da se borite, ali ne tako što ćete sebi išta zamerati, nego tako što ćete naći ono što je dobro u vama i to primenjivati toliko dugo dok ne postignete pobedu. Ja znam da svako ko razume ovo što je napisano to može i da uradi.

Opet sam se udaljio od teme ovog poglavlja i to jeste moj greh, što dopuštam da me trenutna inspiracija odvede na skretanje sa linije glavnog pripovedanja.

Sledi uvod u jedno nedovoljno tačno i nedovoljno potpuno objašnjenje pojave ratova na planeti Zemlji ali objašnjenje koje je itekako potrebno i neophodno da bi se ova tema shvatila do kraja i samim tim, iskreno se nadam, i jednom za svagda  prevazišla.

I sad ono šokantno – ratovi su nažalost neophodno sredstvo da bi se ljudi naterali na napredak. To je kao neka vrsta vakcinacije na Božanskom nivou, kojom se pušta zlo i onda se time nateruje dobro da bude jače, spremnije, organizovanije i još više dobro.

Nerođeno Božanstvo želi da ima dobro zdravlje, a preduslov dobrog zdravlja je dobar imuni sistem. Da bi imuni sistem bio dobar mora da bude jak i stalno spreman na aktivnost. 

U ratovima ima previše zla i nasilja i stalno se postavlja to pitanje „Ako je Bog toliko dobar, zašto dozvoljava da se toliko nasilje i toliko zlo dešavaju?”

Upravo zato što dobro nije dovoljno dobro ako nije dovoljno jako, uporno, istrajno i u punoj kondiciji i spremnosti da se nosi sa svakim zlom.

A šta znači, dovoljno?

Jedino merilo su rezultati.

Tek kad je zlo pobeđeno, onda i samo onda je dobro dovoljno dobro. S' tim što moramo znati da zlo nikad neće biti pobeđeno do kraja.

Postoji to jedno pogrešno verovanje, koje je naročito bilo izraženo posle drugog svetskog rata, da zlo može biti pobeđeno do kraja i da dobro tad može da ide da se odmara.

NE!!!

Upravo se radi o tome da moramo da naučimo da je zlo neuništivo i da stalno moramo da treniramo dobro i držimo ga u odličnoj kondiciji..

Ljudi prečesto misle da je dovoljno dobro ne činiti zlo i da će samim tim što ne čine zlo postati saveznici Boga i da će onda Bog pobediti svako zlo umesto njih.

Ogromna greška!!!!

Toliko velika da dovodi do bujanja zla i potrebe za novim ratovima. Protiv zla se moramo boriti svi, stalno i svom snagom uz stalno napredovanje u svakom pogledu. Ni izbliza nije dovljno zlo pobediti jednom pa onda spavati na lovorikama. A to se prečesto dešavalo u istoriji.

I opet kao i sa ličnim porocima i opšte zlo se pobeđuje najbolje tako što dobro neprestano radi dobro.

Spomenuću pisca koji je zaslužio da mu se ime spomene u ovoj kjnizi, Milorada Pavića i njegov odličan roman „Predeo slikan čajem”, a svaki njegov roman je odličan. Parafraziraću njegovu misao koja glasi otprilke ovako – postoji u svakom društvu smena gneracija pri kojoj prva dobija rat a zatim druga gubi mir, spavajući na lovorikama i onda opet postoji potreba da nastane sledeća prva generacija koja će ratom osvojiti ono što je prethodna izugubila svojim lenstvovanjem u vreme mira. Pavić je to mnogo lepše napisao, naravno.[23] Ali esencija ove predivne misli je da se i mir može izgubiti.

Spomenuću i drugog pisca koji naravno zaslužuje da bude spomenut u ovoj knjizi. Paola Koelja. Pored svega ostalog odličnog što je napisao, pisao je i o Ratniku Svetlosti. Obavezno pročitati!!

„For the record” što bi rekli Amerikanci ili u prevodu zvanična izjava: Ova knjiga je dobrim delom inspirisana delima Paola Koelja. I on na jednom mestu spominje kako smo svi ljudi na svetu povezani i svi deo jednog bića. Hvala Paolo.

Kad već toliko pričamo o zlu i dobru moramo dati i neke definicije i smernice za odvajanje jednog od drugog. Nije svako dobro, dobro, i nije svako zlo, zlo.

Već sam spominjao tu misao da dobro i zlo ne postoje. Da postoje samo događaji koji su samo događaji i da postoje naše emocije, razmišljanja i stavovi vezani i/ili prouzrokovani tim događajima. Naše emocije najviše utiču na naš sud koji te događaje, opet iz naše perspektive, čine dobrim ili lošim.

Kad neko krade da bi prehranio porodicu, iz njegove perspektive ili perspektive članova njegove porodice, to izgleda kao da čini dobro ali svi znamo da nije tako. Smatra se dobrim kad neko ostvaruje odlične profite. I takav neko se smatra uspešnim poslovnim čovekom. A šta ako su ti profiti nastali trgovinom drogom ili još gore, trgovinom ljudima?

Veliki problemi nastaju kad se ovakva ponašanja dignu na nacionalni ili nadnacionalni nivo. Pa se onda kao doprinos dobru navodi invazija na Irak ili uništavanje jedne divne zemlje kao što je bila Libija. Isto tako ni svako loše ponašanje nije zlo. I ovom dilemom smo debelo zašli u polje marketinga. Izuzetnim razvojem ove nauke mnoge granice su pomerene, tako da je njenom primenom moguće skoro svako ponašanje proglasiti bilo dobrim bilo zlim u zavisnosti od potrebe onog ko proglašava.

Zato se opet vraćam na definiciju da je dobro samo ono dobro koje je dobro za celo čovečanstvo, planetu Zemlju i ceo univerzum a da je sve ostalo manje dobro. Mada opet iz perspektive vremena postoje stvari koje se u jednom vremenu čine izuzetno dobre a posle vidimo da su vodile lošem i postoje stvari koje su u svoje vreme izuzetno zle ali su svojim dešavanjem naterale dobro na akciju. I time ovde završavam ovu polemiku, koja neće biti gotova, do kraja vremena. Tek tada će oni koji budu tada živeli moći da donesu sud.

Sve dotle će veće dobro biti ono što kod većeg broja ljudi izaziva da se osećaju dobro a zlo biti ono što kod većine ljudi izaziva da se osećaju loše. Ako uspemo da napravimo da se svi ljudi osećaju dobro onda ćemo napraviti ultimativno DOBRO.

Da malo rezimiramo, pre nego što pređemo na sledeće poglavlje.

Ono što smo naučili u ovom poglavlju je da postoji osećanje pripadnosti u svakom čoveku i neophodnost da se ljudi  udružuju jer postoji ta unutrašnja potreba za pripadanjem jednostavno zato što su ljudi tako napravljeni.

Tako je napravljen ovaj svetli deo univerzuma i ljudi su njegov samo mali, mali, jako mali deo ali ipak sastavni i za život nas ljudi najbitniji deo.

Takođe smo naučili da smo svi mi, pa i ti, sastvani DEO BOGA ŽIVOGA i da kao takvi moramo da stremimo savršenstvu i sve dok ne naučimo tako da se ponašamo dolaziće zlo koje nam neće davati mira.

A u ovoj rečenici ćemo saznati da se i Raj i Pakao ne nalaze, tamo negde, tamo nekad, nego se nalaze upravo OVDE i upravo SAD.

Mi ljudi možemo od života i za naših života na planeti Zemlji napraviti Raj, i sve dok to ne uradimo uvek će biti mesta koja će biti gora od Pakla.

U prethodnom poglavlju smo videli, pročitali, da svi ljudi imaju to osećanje pripadnosti. Možete da se složite samnom, možete da se ne složite, to smo apsolvirali još na početku knjige. Ali ne možete da se ne složite da svi ljudi na svetu imaju osećanja. I upravo je to naslov sledećeg poglavlja.

OSEĆANJA

Vraćamo se  „smetajućoj” teoriji.

Takozvani spoljašnji svet za vas ne postoji. Sve što postoji od tog „spoljašnjeg” sveta za vas su samo vaši doživljaji tog spoljašnjeg sveta. Ceo i sav taj spoljašnji svet za vas ne postoji negde spolja nego samo u vama i jedino u vama kroz vaše doživljavanje tog spoljašnjeg sveta. Doživljavanje sveta nije ništa drugo nego ogromna količina elektrohemijskih impulsa koji dolaze od vaših čula, prolaze kroz neurone u mozgu, filtriraju se i obrađuju se kroz ono što nazivamo svest i podsvest i na taj način se doživljava svet. Vrlo nerado spominjem ljude koji imaju problema sa po nekim od čula. Za gluve u tom spoljašnjem svetu ne postoje zvuci, sa slepe ne postoje boje i udaljeni oblici, ali zato, recimo, za slepe postoji tako razvijen osećaj dodira da mogu da čitaju pomoću malih neravnina što većina ljudi koja vidi ne može. Čak i za nas takozvane zdrave ljude postoje ogromne oblasti prirode koje ne možemo da doživimo našim čulima.[24]

Naravno da spoljašnji svet postoji, ali morate obratiti pažnju da sam u prvim rečenicama gornjeg pasusa tri puta ponovio „za vas”. Dakle, nisam tvrdio da spoljašnji svet sam po sebi ne postoji nego da za vas postoji samo na način kako ga vi doživljavate. I svako od nas doživljava taj svet kroz „prizmu” sopstvenih čula. A čak i to šta ćemo čulima registrovati je vrlo, vrlo individualno. Zato sam i napisao da ne postoji samo jedan svet nego da ima onoliko svetova koliko ima ljudi. Zato što svako svet doživljava sa svog mesta doživljavanja. Već je od silnog korišćenja izlizana priča  kako Eskimi imaju 20 različitih reči za sneg a nijednu za rat. To je zato što oni u spoljašnjem svetu doživljavaju i umeju da raspoznaju različite snegove a nikad nisu doživeli rat.

Zašto sam počeo ovo poglavlje ovako kad mu je naslov – osećanja?

Zato što prečesto – skoro uvek, razloge za naša osećanja pripisujemo tom spoljašnjem svetu a nikad ili skoro nikad načinu ili načinima kako smo mi navikli da doživljavamo taj svet.

Ono što morate znati je da su doživljaji samo i jedino vaši i da su osećanja samo i jedino vaša, kakvi god da su takozvani uzroci.

Samo je stvar navike da vi imate neka osećanja kao posledicu nekih događaja.

Na primer, navijači tima „A” su srećni kad pobedi njihov tim, dok su navijači tima „B” srećni kad pobedi njihov tim. Posle utakmice između timova „A” i „B” i pobede jednog, samo će navijači tog tima biti radosni. Pazite, isti događaj je u pitanju, jedni su radosni a drugi tužni. Pri tom i jedni i drugi propuštaju ono što je najbitnije, lepotu samog sportskog događaja. Dakle, gledali su apsolutno isti događaj ali samo u zavisnoti od toga za koji tim navijaju oni će biti ili srećni ili tužni. Utakmica je događaj u spoljašnjem svetu ali su njihova osećanja, odnosno emocije izuzetno lične i zavise samo od toga za koji tim navijaju.

To nam govori da nije sam događaj od presudne važnosti, nego je upravo bitno naše tumačenje tog događaja, bitne su „prizme˘ kroz koje taj događaj posmatramo i u zavisnosti od navika i programa koji su oblikovali te „prizme” mi ćemo se osećati dobro ili loše. Ali ono što je vrhunski, suštinski, krucijalno bitno, je to da su naša osećanja mnogo više zavisna od naših, već spominjanih, „prizmi” nego od spoljnjih događaja.

Naravno da spoljašnji svet postoji i naravno da u njemu postoje svakovrsni različiti događaji. I naravno da postoje naša osećanja, svi mi osećamo. Ali veze između spoljašnjih događaja i naših osećanja su opet u nama. One su sastavni deo tih osećanja.

Bitna stvar, kad su osećanja u pitanju, je da mi možemo menjati te veze a samim tim i naša osećanja.

I sad ono najbitnije – JEDINA STVAR KOJU ŽELIMO OD ŽIVOTA SU OSEĆANJA.

Sve što želimo da se dogodi u spoljašnjem svetu i sve što pokušavamo da napravimo u tom spoljašnjem svetu želimo samo zato što time želimo da postignemo neka naša osećanja.

Osećanja su krajnji cilj.

Niko ne želi kuću – kuća je neprestan izvor problema u vezi sa održavanjem iste ili kako je to voleo da kaže moj otac, kuća je robija, i to znaju svi koji je imaju.

Ali zato svi žele osećanja sigurnosti, udobnosti, zaštite, prestiža, ponosa i svega ostalog što kuća, odnosno dom pruža.

RAJ – krajnje odredište gde svako od nas želi da stigne.

A šta imamo u Raju?

Osećanja!!!

I ova knjiga jeste poziv da napravimo analizu šta je to što mi ustvari želimo stvarno na ovom svetu i jeste pomalo odgovor na to pitanje i jeste poziv da to i napravimo.

Ali ne da čekamo da umremo, pa da onda naše duše odu u Raj nego da sad i ovde na Zemlji napravimo Raj.

Pitanje je: Šta svako od nas želi i Šta svi zajedno želimo?

Odgovor je vrlo jednostavan.

Osećanja!

Svako od nas želi Osećanja i svi zajedno želimo Osećanja.

Da bi smo to postigli potrebna su znanja, mnogo znanja i još mnogo, mnogo više rada.

Opet se ponavljam, osećanja imaju veze sa spoljašnjim svetom ali mnogo više imaju veze sa onim kako mi taj svet doživljavamo.

Predivan eksperiment: uzmete tri činije sa vodom. Jednu ledeno hladnu, jednu toliko vruću da jedva možete da držite ruku unutra a da se ne opečete i jednu mlaku. Mlaku stavite u sredinu. Zatim uronite ruke u činije, jednu u hladnu vodu, drugu u vruću vodu. Držite ih dva minuta. Potom obe ruke uronite u činiju sa mlakom vodom. Ruka koja je bila u ledenoj vodi će vam signalizirati da je voda u toj srednjoj činiji vrela a ruka koja je bila u vreloj vodi će vam javljati da je voda u toj činiji hladna. Dobro pazite, obe ruke su vam u istoj činiji i šalju vam potpuno različite podatke. Što je najzanimljivije, ni jedna ruka vam ne šalje podatak da je voda mlaka.

Ovo prvo uranjanje ruku, jedne u ledenu a druge u vrelu vodu je stvaranje „prizme” posmatranja ili doživljavanja. Kad kasnije rukom koja je nekoliko minuta bila uronjena u ledenu vodu pokušamo da utvrdimo stepen toplote mlake vode, dobijamo informaciju da je ona vruća. Isto tako od druge ruke koja je bila uronjena u vrelu vodu dobijamo informaciju da je mlaka voda ustvari hladna. Ista voda u zavisnosti od „prizmi” koje su se formirale za samo nekoliko minuta nam je istovremeno i vruća i hladna.

Šta mislite tek kako utiču „prizme” koje nam se utiskuju od samog rođenja. Te „prizme” kroz koje doživljavamo svet se zovu navike i programi, zovu se: karakter, ličnost, shvatanja i imaju još mnogo imena. Ako su kolektivne, zovu se: nasleđe, tradicija, narodni običaji, kolektivno nesvesno i slično.

Da ste odrasli samo nekoliko kilometara dalje prema periferiji u odnosu na centar naselja u kome ste odrasli ili samo nekoliko kilometara bliže centru, ili u samom centru, važe „prizme” bi bile potpuno drugačije.

Da ste sa 2 godine života otišli da živite u potpuno drugu sredinu, sa drugom religijom, drugim jezikom i pismom, vi bi ste bili potpuno druga osoba.

DA, „prizme”, navike i programi, definišu Vas kao osobu, i to baš posebnu jedinku, baš VAS.

Navike i programi sami po sebi nisu loši.

Odnosno, velika većina ih je čak dobra ali ima i loših.

Recimo program koji vam reguliše otvorenost zenice u zavisnosti od količine svetla je životno bitan. To je biološki program ili refleks. Psihološki programi imaju isti zadatak kao i biološki, da automatski i bez razmišljanja na određene stimuluse iz sredine reagujete na određeni, programirani, način. Time nam programi štede vreme i čak vrlo često spašavaju život. Zahvaljujući programima ne moramo svaku situaciju da analiziramo i rešavamo ponovo i iznova. Imaju zadatak da olakšaju život ali ga ponekad neki programi otežavaju zbog toga što su nastali u jednom vremenu i okolnostima koje su se u međuvremenu promenile. 

Ono što je potrebeno je da znamo je da programi postoje, da umemo da ih prepoznamo, da znamo da razlikujemo dobre od loših i da naučimo da uvodimo dobre umesto loših.

To je sad već posebna tema, kojom se bavi ogroman broj knjiga a mi se vraćamo osećanjima i emocijama.

Kad sija sunce, ljudi su generalno srećniji, veseliji i bolje raspoloženi. Kad pada kiša, ljudi su nekako tužniji, manje veseli i lošije raspoloženi. To je jednostavno tako, i to je toliko duboko da je već verovatno ušlo u genetski kod. I to je dobro. Zamislite da smo veseli kad pada kiša, pa onda dođe sunce i mi budemo još veseliji, pa opet dođe kiša i mi budemo još veseliji, na kraju bi smo jednostavno eksplodirali od veselja baš kao neka baterija koju bi samo punili i punili a nikad praznili.

Nemožete neku bateriju samo puniti, puniti i puniti, eksplodiraće, kao što i ljudski život izgubi svaki smisao ako bi neka osoba imala samo lepa i još lepša osećanja. Naravno da je to težnja i želja svakog od nas ali jednostavno nismo tako napravljeni.

To ne bi mogli da izdržimo.

Ne bi mogli da izdržimo da se osećamo svakog dana bolje i sve bolje i tako u nedogled, to jednostavno nije u ljudskoj prirodi i nema veze sa količinom novca na primer.

Mnogi misle da kad bi samo imali neku veliku količinu novca da bi im odmah i automatski bili rešeni svi životni problemi, da bi se osećali odlično i svakog dana bolje.

Da to baš i nije tako vidimo po ljudima koji su dobili ogromna nasledstva neočekivano ili su osvojili neke enormne svote novca na igrama na sreću. Ogromna većina ih je posle perioda manjeg od 5 godina bila siromašnija nego pre dobitka i mnogo, mnogo nesrećnija. (neću da se zadržavam na ovoj temi, ako vas zanima uradite istraživanje).

Koliko god puta  ponavljao koliko su osećanja bitna nama ljudima i koliko god puta ponavljao da su osećanja jedino što imamo u životu od života za života, to neće biti dovoljno da svi shvate. Ponavljanje jeste majka nauke, kako to lepo kaže latinska poslovica ali je isto tako i izvor dosade. Jednostavno dosadi kad se nešto ponavlja stalno i iznova, a dosada je osećanje koje bi većina više volela da ne oseća. Neću sad o dosadi i raznim glupostima na koje su ljudi spremni samo da se ne bi osećali dosadno. Želim i hoću da pišem o osećanjima i o tome koliko je neophodno potrebno da ih što bolje upoznamo i naučimo da ih koristimo a sve kako bi se što više vremena u životu osećali lepo.

Da ponovim još jednom: Osećanja su jedino što imamo u životu od života za života. Naravno postoje i svest i razum, ali osećanja su ta koja nas teraju kao štap i šargarepa kroz život. Sve što radimo radimo zato da bi se u što većem broju trenutaka osećali lepo a u što manjem broju trenutaka loše. Mada su i promene dobre. Dobro je znati kako to izgleda osećati se loše i isto je tako dobro znati kako je to osećati se dobro. Čisto da bi smo znali šta želimo a šta ne želimo.

Ali opet moram da naglasim, osećanja su samo i isključivo naša.

Imaju veze sa spoljnim svetom. Događaji iz spoljnjeg sveta utiču na naša osećanja ali samo na načine kako smo to navikli. Isti događaji iz spoljnjeg sveta mogu kod različitih ljudi da izazovu sasvim različita osećanja.

Kad naučimo šta i kako utiče na nas možemo se ponašati dvostruko. Možemo menjati spoljni svet ali isto tako možemo i rešti da ne dozvolimo sami sebi da negativnim osećanjima reagujemo na dešavanja u spoljnjem svetu.

Sve smo ovo pročitali, videli i čuli i sve je to predivno i prekrasno. I svime dosadašnjim pisanijem smo odgovorili na najbitnija filozofska  i životna pitanja – ZAŠTO i ŠTA.

I sve je to više nego odlično – ALI!!!!

Uvek neko ALI!!!

Sad ostaje da odgovorimo samo na tehnološki najteže pitanje – KAKO?

Kako da se nateramo da težimo savršenstvu, kako da se nateramo da radimo, KAKO da organizujemo svako svoj život da bude dostojan Boga koga smo mi svi sastavni delovi, pa samim tim bi trebalo da živimo i živote dostojne Božijih delova, odnosno Boga samoga? Kako svi mi da se osećamo i kao Bogovi i kao Bog? Kako napraviti RAJ na Zemlji?

KAKO?

Radom!

Rad nam je Bog dao da služeći se njime opstajemo u životu i uživamo u životu.

ŽIVOT = RAD

Kad vam ne radi srce, kad vam ne rade pluća, kad vam ne radi mozak onda se i zvanično smatra da niste živi.

Velika većina[25] svega što vidite oko sebe je delo ljudskog rada. Od ekrana kompijutera ili stranice knjige, putem čega sad ovo čitate, preko odeće koju nosite, hrane koju jedete, stana (kuće) u kojoj stanujete, pa sve do sedam svetskih čuda,… sve… sve … sve to je delo ljudskog rada.

Opet malo udaljavanje od teme, ali korisno.

Ovako, – Kad god vidim nešto lepo, raskošno, prefinjeno, kao što su dvorci sa svim onim predivnim prostorijama, sa svim ukrasima, sa svim sjajem i svom rakoši, sa luksuznim nameštajem, kad vidim luksuzne automobile sa bogatom dodatnom opremom, kad vidim luksuzne jahte ili predivan nakit, ja ne vidim svet bogatih – ja vidim rad onih izuzetnih ali običnih ljudi koji su to napravili i za to najčešće bili dobro plaćeni. Vidim umetničke i kreativne duše onih koji su to zamislili i vredan rad onih koji su to napravili i ponekad ali samo ponekad vidim višak novca koji je to omogućio. Ponekad vidim i te bogate ljude koji žele da uživaju u svom bogatstvu, ali mislim da je jako glupo zavideti im i još gluplje osuđivati ih. Čak im moramo biti zahvalni ali o tome u delu koji se zove „u odbranu bogatih”. Stvar je vrlo jednostavna. Ljudi se u periodu od 6 nedelja do 6 meseci potpuno naviknu, pogotovu kad je navika na bolje i posle tog perioda njihova unutrašnja osećanja, iako žive u svom tom luksuzu i raskoši, nisu ništa bolja od vaših.

Povratak

ŽIVOT=RAD

Videli smo, čuli smo, osetili smo i osećamo svim svojim čulima da bez rada nema života.

Mada za život nije dosta samo da vam rade svi organi, u tom mehaničkom smislu. Potrebno je i da osećate, da imate osećaje i osećanja,[26] naravno i svest i razum.

O osećanjima smo već čitali i već znamo da je sve što radimo povezano sa osećanjima.

Ako se za fudbal kaže da je najbitnija sporedna stvar na svetu, onda bi za osećanja mogli da kažemo da su ona najbitnija glavna ili bitna stvar na svetu.

Ne postoji ništa za nas na ovom svetu ako to nismo osetili.

I po smetajućoj teoriji, sve, ali SVE što imamo na ovom svetu su samo osećanja.

I sve ali sve što želimo na ovom svetu su OSEĆANJA.

Ne postoji nešto što bi smo mogli da poželimo a da za to nisu vezana naša osećanja.

Zato što su ona tako bitna, njima je posvećeno prethodno poglavlje, sad se vraćamo radu.

Sve što radimo, radimo da bi smo imali osećanja.

Ali uz jedno opšte pogrešno verovanje.

Verovanje ide otprilike ovako. Rad je mučenje. Doduše neophodno mučenje ali mučenje. I svaki rad je mučenje. Dok radimo mučimo se da bi posle uživali u rezultatima rada. Odnosno mučimo se da bi zaradili novac a posle za taj novac kupili nešto što će nam proizvesti lepa osećanja. Pa je onda naravno novca malo i ne možemo da kupimo ni najosnovnije potrebno za puko preživljavanje i onda se opet osećamo loše. Naravno da postoje izuzetno teški i naporni poslovi. Opasni poslovi. Loše plaćeni poslovi. Sve to postoji. Ali nisu svi poslovi takvi a ono spominjano opšte pogrešno verovanje se odnosi upravo na to da su svi poslovi i svaki rad izazivači loših osećanja. Kao nešto radimo, za to vreme se osećamo loše ali eto imaćemo zato dobre rezultate, odnosno lepa osećanja kad dođe neko vreme uživanja. I tako je opšte verovanje postalo da svaki rad predstavlja mučenje i sobom donosi loše osećanje a da se možemo osećati dobro samo kad ne radimo.

Izuzetno pogrešno verovanje, čak toliko pogrešno da je apsolutno naopako.

Pogrešno verovanje je i da je najprijatniji oblik življenja života neka konstantna zabava, žurke, provod i tome slično.

Već smo videli da je to nemoguće.

Postoji čuvena poslovica: „Rad je od majmuna stvorio čoveka” ali i moderni dodatak „I od čoveka magarca”.

Toliko pričamo o radu a zaboravili smo bitno pravilo uspešne komunikacije koje kaže da je neophodno definisati stvari o kojima se priča kako bi svi mislili na istu stvar.

Sama reč rad ima mnogo značenja.

Za svakog od nas reč raditi ima potpuno drugo značenje.

Osnovne nauke u kojima se spominje rad su fizika i sociologija.

U fizici je rad definisan kao delovanje sile na nekom putu. Znači imamo neko fizičko telo i na njega delje neka sila i to telo zahvaljući toj sili prelazi neki put. To je fizika.

U sociologiji imamo drugačiju definiciju.

Rad je svesna svrsishodna delatnost kojom čovek menja svoju okolinu kako bi je prilagodio sebi. Mada tu postoji i povratna sprega. Samim radom, osim što čovek menja okolinu, menja i samog sebe. Tako uz pomoć rada i jedino uz pomoć rada napreduje čovek pojedinac ali napreduje i ceo ljudski rod.

A evo šta o radu, tako pesnički prelepo i tako tačno, kaže nobelovac Rabidranat Tagore

„Sanjao sam da bi život trebao da bude radost. Probudio sam se i shvatio da je život napor. Radio sam i uvideo da je u naporu radost”

Tagore

(ista misao se na internetu pripisuje i Kahlilu Gibranu, čoveku čije misli takođe izuzetno poštujem i cenim, a našao sam da je to izgovorila i Majka Tereza)

Da je ovo prelepo rečeno složiće se većina. Da je i tačno, dokazali su psiholozi u više navrata. Otkriveno je, da se između ostalog, za vreme rada luče i hormoni sreće. Dokazano je da rad na fiziološkom nivou proizvodi sreću.[27]

Mihai Čiksentmihai ili Mihalj Čiksentmihalj (Mihai Chicksentmihai) je čovek, doktor nauka psihologije, naučnik u punom značenju te reči koji je ispitivao ljudska osećanja. I to je radio na vrlo razumljiv način, što ne znači da je to bilo i jednostavno za uraditi.

Davao je ljudima, ispitanicima, zadatak da u toku dana opisuju, u tačno utvrđenim terminima šta tog trenutka rade i kako se osećaju.

I došao je do otkrića i to vrlo bitnih otkrića i saznanja i to vrlo kontroverznih saznanja.

Sređivanjem podataka ustanovio je da postoji vreme kad se ljudi osećaju najbolje. I za divno čudo to nije u vreme dokolice, nego upravo u trenutcima kad ljudi posvećeno i skoncentrisano obavljaju svoj posao.

Postoje ti momenti kad se intenzivno a opet opušteno bavite time čime se bavite i totalno zaboravite i na vreme i na ceo ostali svet. U vašoj svesti postoji samo posao kojim se bavite i to toliko sveobuhvatno da se sami poistovetite sa svojim poslom. Ovo posebno stanje Čiksentmihai je nazvao „Flow” ili u prevodu „Tok”. To je vreme u kome su ljudi jedno sa svojim poslom i to je vreme, gle zavrzlame, kad su ljudi najsrećniji.

Videli smo da rad ne samo da znači život nego i da, sasvim suprotno opštem mišljenju, rad proizvodi sreću.

Sreća dakle, kao jedno itekako poželjno osećanje, se ne postiže zabavom i dokolicom nego radom. Zabavom i dokolicom opuštanje mogu da postignu oni koji su radili[28].

I videćete ako pogledate malo oko sebe da su uglavnom srećniji oni ljudi koji više rade. Naravno oni obično više i zarađuju i onda imaju šta i da potroše u takozvano slobodno vreme.

Postavlja se opravdano pitanje a zašto je onda rad tako ozloglašen.

Iz dva razloga.

Prvi je taj, i to je neosporna činjenica, što se umaramo, zamaramo, dok radimo i rad jeste  napor. Takođe je neosporna činjenica da izuzetno prija kad se odmaramo i opuštamo posle rada. I onda odmor i opuštanje postaju poželjna stanja i poželjni načini trošenja vremena a rad postaje ozloglašen kao nešto što proizvodi umor i napetost. Postoji samo jedan mali problem, ne možemo da se opuštamo posle opuštanja, to vodi u depresiju. Potrebno je da radimo i da se umorimo da bi smo mogli ponovo da se opustimo. To je kao smenjivanje dana i noći. Ciklična stvar, kakvih je svet prepun. Malo gore, malo dole, malo rad malo odmor, malo med, malo žuč i takav život najviše prija.

Zašto je još rad ozloglašen? Zato što dok radite, malo toga vam treba. Kad radite malo trošite na sebe.

U sadašnje vreme postoji nešto što se zove, slobodno vreme. To je vreme predviđeno da trošite ono što drugi proizvode. A ne možete da stignete to da trošite ako stalno radite. Još od starog Rima osnovne životne potrebe su „hleba i igara”.

Kome smeta ako stalno radite? Svima onima koji bi nešto da vam prodaju, a prodaju vam najčešće u vaše slobodno vreme. Ko je najveći profiter na vašem slobodnom vremenu? Industrija zabave.

Dok se zabava propagira istovremeno se, vrlo često nenamerno, rad ozloglašava.

A opet, kompletna industrija zabave je – industrija i ljudi moraju vrlo ozbiljno da rade da bi ta industrija bila uspešna. Opet rad.

Zašto još rad?

Po meni, svaka religija i ideologija bi morala da propoveda rad. Religije, zato što samo rad približava čoveka Bogu.

Ideologije, zato što samo uz pomoć ogromnog rada može biti ostvarenmo to što bilo koja ideologija propoveda. 

Bog je radom stvorio svet, kako kažu knjige koje se bave ovom tematikom.

I samo radom ljudi napreduju na svom putu da postanu što sličniji Bogu i što dostojiji toga da budu delovi Boga.

I svaki rad je dvosmeran. Koliko god ljudi radom prilagođavali prirodu sebi još više tim istim radom izgrađuju i unapređuju sebe i samo uz pomoć tog rada saznaju prirodu i svoje pravo mesto u njoj i unapređuju i sebe i prirodu.

Slažem se da je posledica ljudskog rada i zagađenje prirode i pustošenje prirode i deponije i sve najgore što civilizacija sobom nosi.

Slažem se.

Bez ikakve želje da ikog opravdam, to mi liči kao kad malo dete slomi igračku da bi videlo šta se tamo unutra nalazi, ili kad se onako celo umaže jedući čokoladu ili kad, još malo i nesvesno, napuni pelenu. Ljudski rod je još uvek malo i nesvesno dete (čak još nerođeno dete) koje tek počinje da shvata svet oko sebe i svoj uticaj na njega. Polako saznajemo svet i svoj ponekad i poguban uticaj na njega. I polako se bude ekološki, zeleni, pokreti i to je mnogo više nego odlično. I opet se to dešava zahvaljujući radu.

Ekološki pokreti su mogući samo u naprednim civilizacijama. Teško da će ekološki svesni da budu neki ljudi pripadnici plemena u Amazoniji koji se bore za goli opstanak. Mora da postoji uznapredovala civilizacija da bi se javila svest o tome da smo mi samo deo okoline i da moramo da čuvamo tu okolinu ako mislimo da sačuvamo nas same.

 Da bi smo razumeli uzročno posledične veze, između ostalih i te da mi svojim životom na Zemlji ponekad tu Zemlju i uništavamo mora da postoji uznapredovala nauka, mora da postoji kultura i mora da postoji civilizacija.

Razumeti, prihvatiti, primeniti je jedini redosled događaja koji može da da rezultate. Da razumemo da svojim načinom života ugrožavamo sam njegov nastavak, da prihvatimo to kao stanje i činjenicu. Da nađemo rešenja, da razumemo ta rešenja i kako ona utiču na sve ljude na planeti i na sam život i da onda primenimo ta rešenja kad nađemo najprihvatljivija.

Naravno nema rad samo ove negativne posledice. Većina posledica rada su ipak pozitivne. Jedan od rezultata rada je očovečena sredina, sredina u kojoj je lakše i lepše živeti. Naravno, hrana, odeća, osećaj zaštite, kulture i svega što radni, civilizovani život sobom nosi.

Navešću još samo primer države u kojoj je rad visoko cenjen, države u kojoj bi volelo da živi najviše ljudi na planeti ili ako ne da živi tamo onda da živi u državi koja je tako uređena a svi bi sigurno voleli da imaju plate i zarade kakve imaju ljudi u toj državi. Pogađate, radi se o Švajcarskoj.

A evo kako se sa svojom državom upoznaju mali Švajcarci svog prvog dana školovanja. Po nekim neproverenim informacijama koje ja imam, Švajcarske učiteljice su dužne školovanje svojih đaka da počnu sledećom rečenicom „Mi živimo u maloj i prirodnim bogatstvima siromašnoj zemlji i zato moramo da radimo mnogo da bismo živeli lepo.” Predivna rečenica koju sam čuo na radiju i ponavljam je kad god imam priliku.

Vidite Švajcarci se od malih nogu i već generacijama uče da je za lep život potrebno mnogo vrednog rada. Od ljudi koji žive i rade u Švajcarskoj sam čuo da se oni ne satiru od rada, kao što se misli, ali da je rad dobro organizovan i zato vrlo odlično plaćen što onda i život čini lepim.

A to je ono što bi smo svi želeli, lep život, pun sreće i lepih osećanja. Takav život bi onda neki nazvali RAJ na Zemlji.

RAJ NA ZEMLJI

Polazimo od resursa – sunčev sistem, zvezda Sunce, planete, planeta Zemlja i sve što na njoj postoji, pa i mi ljudi. Velikim delom planete Zemlje upravljaju i vladaju ljudi. Mnogi misle da je to loše i pogubno za planetu Zemlju i život na njoj ali morate znati da više od 97% biljnih i životinjskih vrsta koje su ikad postojale na planeti Zemlji više ne postoje, a za njihovo izumiranje nije odgovoran čovek, tako da nije baš preterano lepo za sve optuživati isključivo i samo ljude, pohlepu, nemar i slično, mada daleko od toga da se ove stvari trebaju zanemariti.

Resursi za život ljudi su: planeta Zemlja, Mesec koji kruži oko nje i naravno samo Sunce i sunčeva energija koja dolazi do Zemlje.

Planeta Zemlja je resurs, čak ni pojedini kontinenti a kamoli države to nisu same za sebe. Zbog toga je potrebno, kako to već jeste geografski i klimatološki i kako to već jeste informaciono i kao što već jeste ma mnogo drugih načina, dakle potrebno je da planeta Zemlja i politički i na svaki drugi način postane jedno.

Planeta Zemlja – JEDNO!!!

Drugo je potrebno da planeta Zemlja prestane da bude vlasništvo pojedinaca i da postane kolektivno vlasništo.

POLAKO.

Ne zagovaram planetarni komunizam, izuzetno sam svestan koliko privatna inicijativa doprinosi boljitku života na planeti. Ovde sad ima jako malo mesta da se do najsitnijih detalja objasni ideja kolektivnog vlasništva nad planetom, ali pokušaću u najkraćem. Svi stanovnici Zemlje postaju akcionari ili deoničari. I to samo dok su živi i bez prava ikakvog prenosa vlasništva nad tim akcijama. Ali im ovo vlasništvo, nad tim, planetarnim akcijama, obezbeđuje nekoliko stvari, a to su – pravo na život, pravo na zdravlje, pravo na obrazovanje i pravo na rad.  Ali isto tako i obaveze, na rad, na brigu o sopstvenom zdravlju i kolektivnom zdravlju, obavezu na doživotno obrazovanje i usavršavanje i obavezu na čuvanje i unapređivanje života, kako svog ličnog tako i svih ostalih.

Težnja je da se više nikad nikom ne dogodi da umre od siromaštva ili da ne bude zbrinut na svaki način samo zato što je siromašan, bolestan ili na bilo koji drugi način nesposoban ili onesposobljen. Opet ponavljam najbitniju misao ove knjige i budućeg života: Svi smo deo istog bića i svi smo potrebni živi, zdravi, obrazovani i jaki da bi i to biće bilo živo, zdravo, obrazovano i jako.

Takođe, da bi to biće bilo sve što smo malopre nabrojali potrebno je da svi na planeti Zemlji imaju posao, zaposlenje ili dužnosti kojima će doprinositi boljitku cele planete. E upravo zato da se osiguramo da će svi imati posao potrebno je i da svi budu akcionari ili suvlasnici, ali takvi da akcije ne mogu ni da prodaju, ni da poklone, ni nove da steknu, ni da ostave u nasledstvo potomstvu. Akcije služe za to da njihovi vlasnici mogu da žive ukoliko nemaju posao i da mogu korisnike planetranih resursa da nateraju da se ponašaju odgovorno, to jest da ne zagađuju planetu i tome slično, kao i da obezbede posao za sve. Te akcije će biti više kao neko priznato pravo glasa, nego kao prave akcije, mada će na osnovu njih vlasnici imati pravo na dividendu koja se ostvaruje korišćenjem resursa planete Zemlje.

Znači planeta Zemlja je jedan, trenutno jako neopodan, resurs bez koga ne bi bilo života nas ljudi na ovoj planeti.

Drugi apsolutno neophodan resurs je sunčevo zračenje i zagrevanje planete opet da bi život bio uopšte moguć.

Naravno postoji ta izreka da nije sunčevo zračenje to koje omogućava život nego prava mera udaljenosti naše planete od Sunca ali o tome u delu koji se zove „umetnost prave mere”

Treći resurs to smo mi ljudi sami.

Ljudski resursi – kako to odvratno zvuči. Ali nažalost jako je istinito.

Svi ljudi su potrebni jedni drugima da bi mogli da živimo i preživimo. Samo jedan čovek ili nekoliko njih ne bi mogli da nastave život ljudi na zemlji, čak i ako bi doživeli duboku starost zahvaljujući rezervama energije i hrane.

Dakle – Ljudski resursi!!!

A šta su to tačno Ljudski resursi?

I opet prvi put na svetu za potrebe ove knjige i potrebe budućeg života napraviću jednu potrebnu ali ne apsolutno tačnu definiciju, pa ću reći da su ljudski resursi ustvari neurosinapse. I kao što ste to navikli od mene udaljiću se od teme.

Od početka nastanka svesti u ljudima, većina ljudi priželjkuje RAJ na Zemlji, opšte blagostanje, opšti mir. Većina oseća da bi tako nešto moglo da postoji, da bi tako nešto trebalo da postoji i da bi tako nešto moralo da postoji i nikako im (nam) nije jasno – A zašto ne postoji???

I pre Tomasa Mur-a koji je napisao „Utopiju” i pre Marksa koji je zamislio komunizam kao idealno ljudsko društvo, dakle i pre i posle njih su postojali ljudi koji su verovali i osećali sve ono što smo opisali u prethodnom pasusu, da bi trebalo, da bi moralo. Rečenica u prethodnom pasusu je namerno napisana u potencijalu, odnosno ona je uslovna i za svoje ispunjenje ima neki uslov.

Taj uslov su neurosinapse. I Murova utopija i komunizam i Raj kao pretpostavku imaju svesne i samosvesne ljude, racionalne ljude koji se racionalno ponašaju. Ljude koji shvataju ideje i mogu da prilagode svoje ponašanje tim velikim idejama, kao što je opšta utopija ili komunizam ili opšti mir ili opšte balgostanje. Da bi ljudi bili ovakvi moraju da imaju neurosinapse u dovoljnom broju i u dovoljnom kvalitetu. Nažalost Bog ih jako škrto deli.

Da bi mogao da postoji RAJ, Komunizam, Utopija ili bilo koji ovakav oblik zajedničkog života morali bi SVI ljudi da mogu da razumeju te ideje i koncepte i da im se prilagode, a to nije slučaj. Jednostavno, većina nema dovoljan broj neurosinapsi da bi mogla da razume te ideje i da bi mogla onda po njima da se vlada. Već sam spominjao Danijela Golemana i njegovo otkriće emocionalne inteligencije, odnosno činjenice da su većina ljudi emocionalna a ne racionalna bića. To je jednostavno tako u ovom trenutku. Iskreno se nadam da će opšta informatička revolucija sa dostupnošću informacijama kakvu imamo u vreme pisanja ove knjige doprineti polaganom i sve bržem porastu broja neurosinapsi kod sve većeg broja ljudi. Kad broj neurosinapsi kod većine postane dovoljan da većina shvati teorijski koncept Raja na Zemlji i kad ta većina počne tako i da se ponaša, verujem da će onda biti moguće i napraviti Raj na Zemlji.

Iako Brajan Trejsi tvrdi da trenutno živomo u njaboljem od svih vremena i u najboljem od svih društvenih utređenja, demokratskoj tržišnoj ekonomiji, sa čim se ja slažem, ipak postoji taj opravdan osećaj da i moglo i bolje. Jednostavno vidimo da iako deklarativno svi imaju iste šanse, da to i nije baš tako i da ima previše siromašnih, gladnih, bolesnih i na mnoge druge načine obespravljenih. Predrag Marković, istoričar, je jednom prilikom rekao da 99% ljudi nema kapacitete za tržišnu utakmicu. Upravo zbog nedostatka tih kapaciteta tih 99% ljudi nije u stanju da živi van kolektiva i da ne bude na ovaj ili onaj način vođeno. Prethodna rečenica zahteva poprilično objašnjenje i pokušaću u sledećih nekoliko pasusa da ga pružim.

Ljude[29] ću za potrebu ovog objašnjenja podeliti na preduzetnike i ostale. Odnosno na ljude koji imaju preduzetnički potencijal ili dar i na one koji ga, nažalost, nemaju.

Ne bih trebao da pravim ovu podelu, to jest ne bih trebao da pravim nikakve podele, pošto smo svi upravo takvi kakvi smo, različiti, potrebni za izgradnju zajedničkog bića. Ako se i ne slažete samnom da je svrha života izgradnja tog bića složićete se da bi bilo dobro da se izgradi svima prihvatljiv lep zajednički život na ovoj planeti.

Nažalost u vreme nastanka ove knjige podele postoje i postojaće još dugo vremena.  Najrazličitije podele, rasne, političke, verske, nacionalne, klupske, teritorijalne (ulica, kvart, grad, pokrajina, država, kontitnet), polne, generacijske, obrazovne, po sposobnosti i umetnosti i još mnogo, mnogo podela koje nas naoko čine različitim i koje potenciraju različitost koja jeste i bitna i potrebna ali ne zato da bi se mrzeli nego upravo zato da bi se voleli. Različitosti moraju da rađaju ljubavi a ne mržnje. A te razlike su ustvari toliko male da je nepojmljivo da ljudi njima pridaju toliki značaj. Sličnosti o kojima se toliko retko priča su velike kao Himalaji u odnosu na razlike koje su toliko male da se moraju tražiti lupom.

Svi ljudi na svetu mogu da doživljavaju svet oko sebe i mogu da učestvuju u životu i doprinose opštem razvoju života i to je toliko velika sličnost između svih ljudi da vam ne mogu opisati koliko su različitosti ustvari male.

Ovde i ja koristim podelu ali upravo zato da bi smo se bolje razumeli i stoga više voleli a nikako da bi se, ne daj Bože, mrzeli.

Još jednom, ne pravim ja podelu, podela već postoji, ja samo ukazujem na nju zbog potreba ove knjige. Dakle, ukazujem na podelu po pitanju preduzetničkih sposobnosti.

U vreme nastanka ove knjige, nažalost, ljudi bez preduzetničkog potencijala (kapaciteta za tržišnu utakmicu) su ljudi drugog, trećeg reda ili čak nekih daljih redova.

Opet pravila dobre komunikacije nalažu da definišemo. Pa tako preduzetnički duh definišemo kao nešto što je od Boga dano, jako je potrebno za život svih ljudi i nažalost pomalo previše nagrađeno, a opet nedovoljno. Preduzetnički duh je sposobnost proaktivnog delovanja, sposobnost rešavanja problema, sposobnost upornog rada i nepredavanja dok problem nije rešen, sposobnost organizovanja i vođenja ljudi ka tome da život svima bude lepši, zdraviji, lakši, podnošljiviji i kvalitetniji. Takođe preduzetnički duh je dar koji dobija procentualno jako mali broj ljudi, ali opet sasvim dovoljan broj da bi ljudsko društvo opstajalo i napredovalo. Svako od nas je dobio neki dar. Ali se u ovo vreme jako ceni dar koji se zove dar preduzetništva.

A evo i zašto. Moje ubeđenje je da bi bez preduzetničkog duha ljudi kao vrsta još uvek živeli po pećinama, ako bi uopšte bili živi.

Preduzetnički duh i naravno preduzetničke akcije i aktivnosti su te koje vode ovu spiralu civilizacije u stalno nove visine.

Najčešće postoji velika korelacija između uspeha, bogatstva i preduzetničkog duha. Stoga je ovo ujedno i obećani deo „u odbranu bogatih”. Sad ja pravim razliku između bogatih i onih sa preduzetničkim duhom. Bogat se može postati na razne načine, nasledstvom, brakom, igrama na sreću, ali i sopstvenim preduzetničkim radom o kome želim da pišem i zbog toga ne poistovećujem preduzetnički duh i bogatstvo, mada je najčšće posledica preduzetničkog duha neko, manje ili veće, bogatstvo.

Stoga je ovo više deo „u odbranu preduzenika” nego deo „u odbranu bogatih”, mada se najveći deo ljudi sa preduzetničkim duhom prilično obogatio.

Kažem da su ljudi preduzetničkog duha previše nagrađeni a opet premalo.

Bil Gejts i Donald Tramp.

Ti ljudi su najčešće izuzetno omraženi i na 500 komentara koji o njima govore loše dođe tek po neki koji o njima govori dobro. Njih dvojca su samo primeri sa vrha brega. Postoji mnogo preduzetnih ljudi i o većini ćete čuti uglavnom mnogo više loših komentara nego dobrih. Ima preduzetnika i tu oko vas, vrednih ljudi koji zašpošljavaju vas i vaše poznanike. A kad ste čuli neku lepu reč o njima? Preduzetnici su ljudi koji obezbeđuju poslove, radna mesta i preživljavanje mnogima pored sebe a opet tako retko se o njima lepo priča. Izuzetno retko iko o njima govori sa zahvalnošću zbog onog što rade i koliko rade. Uglavnom se nazivaju lopovima, lihvarima, derikožama, uobraženim bogatunčićima. Ovako omraženi oni onda zahvaljujući svojim sposobnostima, koje su dobili na poklon od Boga, naplaćuju te sposobnosti mnogo više nego što bi trebalo. I tu ne mislim samo na materijalno pokazivanje bogatstva. Već smo videli da su i kuće i jahte i limuzine i ostali statusni simboli samo zarada nekih opet preduzetnika ali i običnih ljudi koji za njih rade.

Kad kažem da su preduzetnici previše plaćeni onda mislim samo u manjem delu na novac a mnogo više na to da sami sebi dozvoljavaju da se ponašaju kao da su mali Bogovi i odlučuju prečesto i o životu i smrti nas običnih, a kada kažem da nisu dovoljno plaćeni onda mislim na neko opšte poštovanje i zahvalnost za sve ono što oni čine za ljudski rod, a čine mnogo, mnogo, mnogo.

I preduzetnici su samo ljudi. Kad se o njima loše misli, a još više kad se o njima loše govori i piše onda se kod njih, najnormalnije, javljaju emocije. Te emocije su najčešće strahovi, ali budući da su oni ljudi od posebnog materijala, kod njih se javljaju i želja za dokazivanjem, želja za osvetom, prezir i naravno kao i kod svakog čoveka može se javiti čitava lepeza različitih emocija. Strah je ipak najčešća emocija. A kad je neko uplašen on reaguje. Opšte je poznato da u situacijama koje se prepoznaju kao opasne, odnosno u onim situacijama u kojima se javlja strah, ljudi biraju, najčešće nesvesno, jednu od dve reakcije – bori se ili beži. Preduzetnici upravo zato i jesu preduzetnici što u ovakvim situacijama češće biraju borbu. To je sastavni deo dara preduzetništva koji su dobili na poklon. A kad oni izaberu borbu onda su u najmanju ruku neprijatni, mada često mogu biti i jako opasni. Ono što oni treba da nauče je da su i njima za život potrebni drugi ljudi sa drugačijim sposobnostima od njihovih ili sa drugačijim Božijim darovima.

Vidite, svi darovi su nekako ravneomerno podeljeni na planetarnom nivou. U skoro svakom selu ili u skoro svakom odeljenju neke škole ćete naći nekog jakog, nekog pametnog za matematiku, nekog nadarenog za umetnosti, nekog sa preduzetničkim darom, nekog nadarenog za sportove, nekog lopova, nekog zaostalog, ponekog sa više darova, ali isto tako može da se desi da neko dobije neke darove ali za ostale bude uskraćen, pa se dogodi da neko bude genije za brojeve ali bude autističan. I to je tako. Ti Božiji darovi su čudna stvar. Naravno da će nauka jednog dana naučiti kako to sve funkcioniše na molekularnom nivou i po nekim zakonitostima, ali do tad to je tako. Ono što neznamo tačno kako funkconiše najčešće nazivamo čudom, magijom ili Božijom voljom.

Ono što ja znam je da to tako u ovom trenutku istorije jeste i da verovatno tako i treba da bude u ovom istorijskom trenutku, čim jeste tako.

Inače ovu priču o darovima i o tome da smo svi različiti potrebni za uspeh života dugujemo profesoru Isaku Adižesu i njegovom istraživanju korporacijskog menadžmenta. Još 60-tih godina 20-tog veka je on utvrdio da ozbiljno upravljanje korporacijama ne može da vrši samo jedan čovek, nego je potrebno da budu zadovoljene 4 uloge. Ako vas zanima više čitajte njegove knjige, najtoplije ih preporučujem, pogotovu ako se bavite nekim biznisom.

Još nismo završili sa ljudima koji su na toj životnoj lutriji dobili dar preduzetništva i vraćamo se na ono kad obični ljudi, iz zavisti a vrlo često i iz sasvim opravdanih razloga te iste preduzetnike ogovaraju, omalovažavaju, ne vole. Preduzetnici onda iz straha i zbog te opšte omraze sami sebe izdvajaju u neke posebne elite. Tada poneki sebi dozvoljavaju da se smatraju višim bićima u odnosu na ostale. Pa onda ne poštuju zakone, ponašaju se bahato gde god stignu, što opet daje opravdanje prvima da ih ne vole. Ne govorim da su svi sa preduzetničkim duhom takvi, ali svi znamo da tih pojava ima i da to tako jednostavno jeste i da bi nekad u budućnosti trebalo da prestane. Isto kao što bi uz razumevanje njihovog jako bitnog dara i njihove uloge u životu trebalo da prestane i omraza prema njima, koja uglavnom nastaje iz zavisti i zbog pojedinaca među njima koji sebi dozvoljavaju previše.

Toliko o odbrani bogatih, koji su najčešće bogati zato što za preduzetništvo imaju od Boga dar, ali mnogo mnogo više zato što vredno i naporno rade. I svako drugi ima neki jako bitan od Boga dar i treba i mora da ga razvija. Tako ćemo svi zasluživati ono što treba da imamo a to je međusobno poštovanje i uvažavanje. Naravno, to uvažavanje i poštovanje moraju biti zasluženi ali nije problem ako u početku damo jedni drugima malo kredita i poverenja unapred, čisto da pokrenemo stvari. Kao što sam pročitao više nego na jednom mestu „Pokloniti osmeh ne košta ništa a znači mnogo”.

Naslov ovog poglavlja je Raj na Zemlji.

Raj uopšte ne bi morao da bude na Zemlji, može bilo gde, gde ima uslova za opstanak života. Trenutno život buja na Zemlji, pa ne bi bilo loše ovde zamisliti i napraviti taj Raj.

A kako bi taj Raj trebalo da izgleda???

Ne znam – napravićemo anketu, pa ćemo videti.

O Raju bi trebalo da se izjasne oni koji će u njemu živeti. (neke buduće, trenutno mlađe, generacije)

Ja imam nekoliko ideja koje ću sad izneti i koje služe više tome da budu neka polazna tačka diskusije, nešto sa čim većina neće da se složi ali odakle će diskusija da krene ka nečemu sa čime se većina slaže.

Moje viđenje Raja naliči Utopiji Tomasa Mura, s tim što se ne odnosi na samo jedno malo izolovano ostrvo, nego na celu planetu Zemlju.

Ono što je isto kod njega i mene je to da svako ima radni angažman.

Kad svi ljudi na svetu rade, i tu se slažem sa gospodinom Murom, onda je sasvim dovoljno da radno vreme bude 6 sati dnevno. To je neko redovno radno vreme. U vanrednim situacijama se to naravno menja i prilagođava.

Druga stvar koju savremena tehnologija može da obezbedi bi bila kuća. Svako bi svojim rođenjem dobio neku vrstu pokretne kuće (kontejnera) od 20-tak metara kvadratnih u kome bi mogao da živi. I sad, kad se dvoje uzmu, oni jednostavno spoje svoje kontejnere i dobiju veći prostor za život. Kako dobijaju koje dete tako dobijaju dodatne kontejnere. Kad se raziđu, svako odnese svoj kontejner na novu lokaciju. Tako se dobija da niko ne mora da živi sa nasilnim partnerom u zajednici samo zato što nema gde da ode i nema od čega da se izdržava. Trenutno u svetu ima preko 100 hiljada, da 100 hiljda žrtava porodičnog nasilja godišnje. Dobar deo ovih žrtava bi mogao da bude spasen kad bi ugroženi partner imao gde da ode. Time bi smo takođe imali i mnogo manje ubica i nasilnika po zatvorima.

Ovi kontejneri bi bili nešto što svako ima u rezervi. Naravno da svako ko radi i zaradi može sebi da obezbedi bolju kuću i bolji dom, sa bazenom i čime god. To nikako nije sporno. Radi se samo o tome da bi na ovaj način prestali da imamo beskućnike, pošto kao ni akcije ni ovi kontejneri ne bi mogli da budu stvar trgovine, pa da ih neki alkoholičar propije ili kockar prokocka i narkoman razmeni za drogu, ili šta slično.

Ideja ove knjige je da se kao sastavni delovi ovog zajedničkog bića brinemo jedni za druge kao za delove istog bića. Možemo to biće nazvati nerođenim Božanstvom a čak i ne moramo, možemo ga nazvati jednostavno Društvom ili civilizacijom. Kako god, mi taj zajednički život već živimo i trenutno (2012 godina na izmaku) ga živimo u jednoj totalnoj i opštoj planetarnoj bezidejnosti. Pre sto godina je postojala ideja komunizma i postojala je kontraideja da taj komunizam po svaku cenu treba sprečiti. I to je bilo dobro. Sad se kroz postojanje i živote provlači ta neka ideja „non-stop party life”, ta neka ideja života Hju Hefnera. Kao on ima neki život vredan življenja i to je kao nešto čemu trebamo stremiti (važi za muškarce). A niko ne vidi koliko sati dnevno taj čovek naporno radi ili koliko sati je naporno radio da bi stekao to što danas ima. I čak da se složimo da je Hju Hefner srćniji i bezbrižniji zbog svog bogatstva koje ima on ne može fiziološki imati jače ljučenje endorfina ili drugih neurotransmitera nego bilo ko drugi ko nema toliko novca. Fiziološki istu količinu osećanja zadovoljstva, apsolutno nevezano za novac, može imati svako drugi. Neki poljoprivrednik pogledom na polje mladog žita, neki umetnik pogledom na svoje umetničko delo, svaki roditelj pogledom na svoje dete. Apsolutno ne vezano za novac, svako može imati osećanja istog kvaliteta i intenziteta. 

Vraćamo se opet naslovu – Raj na Zemlji.

Već smo videli da Raj na Zemlji počinje da postoji onog trenutka kad su svi ljudi na svetu zadovoljni osećanjima koje osećaju.

Raj na Zemlji je stvar osećanja.  

Svi ljudi se osećaju dobro i lepo!!!

Kako predivno, ALI. „Uvek ima neko ali koje sreću kvari”

Problem u ovom konceptu je mera za osećanja.

Prvo – osećanja su lična stvar.

Drugo – osećanja moraju stalno da se menjaju. Već smo videli da ne možete non-stop da imate samo bolja i još bolja osećanja.

Treće – osećanja moraju da imaju kontrast. Što znači da ne možete da se osećate odlično ako se baš nikad niste osećali bar malo loše, makar to loše bilo i odglumljeno ili samo zamišljeno.

Četvrto – jako mali broj, ali strahovito mali broj, ljudi može da definiše svoja osećanja u odnosu na samog sebe. Ogromna većina mora da se upoređuje sa drugima, njima osećanja strašno zavise od toga kako percipiraju, doživljavaju, tuđa osećanja. „Nema veze što se ja osećam loše, odmah mi je bolje i lakše kad vidim da se drugi osećaju još gore. Ili – nema veze što sam ja milioner, osećam se tako jadno čim pomislim na onog milijardera.”

Peto – ogromna većina ljudi nije u stanju da racionalno analizira svoja osećanja niti čak da zna kako se stvarno oseća. Njihovi kompletni životi su vođeni osećanjima a da pritom nisu u stanju da ih prepoznaju, opišu a kamoli kontrolišu. Samim tim ne umeju racionalno da se ponašaju niti da daju racionalne razloge za svoja ponašanja a još manje za svoja osećanja koja su dovela do takvih ponašanja. Zato psihoterapija traje godinama, i zato su za sprečavanja loših ponašanja potrebne priče o izuzetno okrutnim mestima koja se zovu zatvori.

O tome koliko su osećanja važna voleo bih kad bih umeo da napišem u dva tri prelepa stiha pa oni da se u pesmama opevaju i tako do svakog da stignu i onda baš baš svako da oseti koliko su osećanja bitna.

Ponoviću još jednom, ako se za fudbal kaže da je najbitnija sporedna stvar na svetu, onda se za osećanja treba i mora govoriti da su ona najbitnija bitna stvar na svetu.

O njima ću morati da napišem posebnu knjigu, ali 1000 knjiga neće biti dovoljno ako Vas ne naučim kako da se stvarno osećate bolje.

Dakle praktično!!! Sa tri znaka uzvika – praktično.

Već smo rekli da bi se osećali lepo potrebno je da radite, to je već naučno dokazana činjenica da se ljudi osećaju lepo kad rade. Naravno da i tu ima nekoliko uslova kakav taj rad treba da bude, ali osnovni preduslov za postojanje tih uslova je sam rad. Problem sa radom je taj što dok radite najčešće nemate adrenalinsku sreću, najčešće nemate taj adrenalinski osećaj uzbuđenja koji tako prija. Sreća o kojoj pričam kad pričam o sreći za vreme rada je sreća koncentracije, sreća utapanja u rad i samozaboravljanja. To Čiksentmihalj naziva „flow”. Kad se kaže sreća retko se misli na ovu vrstu sreće. Obično se misli na sreću zabavnog parka[30], odnosno na sreću koja se izaziva nadraživanjem čula. 

Posle rada dolazi odmor, ali ne bilo kakav odmor nego odmor koji unapređuje dušu i razvija telo. Takav odmor su muzika i ples. Ako želite da se stvarno osećate lepo u neko takozvano slobodno vreme obavezno idite na mesta gde možete uživati u muzici i plesu. Škole plesa su idealna mesta na kojima možete maksimalno uživati u životu.

Sledeća stvar koju ste dužni sebi ali i celokupnom čovečanstvu, odnosno onome što ja zovem nerođeno Božanstvo je vežbanje borilačkih veština.

Ovo je zvaničan poziv i molba svim trenerima borilačkih veština da subotu popodne posvete javnom (besplatnom) podučavanju svih generacija svojih sugrađana u mestima u kojima inače rade i vode klubove.

Ovo podučavanje treba da bude na javnim mestima, parkovima, trgovima, velikim sportskim halama, dakle javno i što masovnije.

Pored toga što će ljudi vežbati, da se malo i vide sa svojim sugrađanima, da se malo i druže.

A posle ne preterano teškog i zahtevnog vežbanja može da se organizuje neko zajedničko druženje uz muziku i ples. Opet lagano i bez takmičarskog karaktera i duha. Ima drugih mesta i drugog vremena za takmičenja. Ovde je bitna masovnost. Što više ljudi koji neće biti postiđeni zato što se neko ko zna pravi važan. Još jednom kažem, ovde je bitna masovnost. Što više ljudi da se izvuče iz svojih čaura i da se druže i zabavljaju.

Izazivanjem ovih lepih osećanja kod što većeg broja ljudi sam Život dobija smisao.

Još jedna naučno istraživanje koje sam pročitao baš nedavno, a koje govori u prilog malopre spominjanog druženja subotom popodne.

Istraživanje koje je sprovela ……. Dokazuje da ljudi koji se više druže sa drugim ljudima i koji imaju zdrav i aktivan društveni život, dakle takvi ljudi žive duže. To je prema tom istraživanju. Ja dodajem da iskreno verujem i da ljudu koji su društveniji žive zdravije i kad se razbole ozdravljaju brže.

Ljudi su drušvena bića i kad govorimo o Raju moramo toga biti svesni.

Priča o Raju na Zemlji nije ni malo jednostavna. Sama priča nije jednostavna a kamoli konkretno ostvarenje.

Već smo videli da je za Raj na Zemlji potrebno mnogo izbalansiranih faktora.

Postavlja se pitanje na koje nemam odgovor i to je jedno od retkih pitanja na koje ne vidim ni najmaglovitiji odgovor.

To je pitanje a kako od ljudi koji nisu racioalna bića nego upravo iracionalna, emotivna, programirana bića (najčešće sa manjim ili većim greškama u ličnim programima), dakle kako od takvih bića napraviti tvorevinu koja je superracionalna.

Raj na Zemlji je po meni superracionalna tvorevina.

Svi ljudi su svesni potrebnosti i neophodnosti postojanja svakog drugog bića, svi ljudi se ponašaju racionalno, svi ljudi imaju predivna osećanja i samim tim predivne živote, svi ljudi rade ono za šta ih je Bog stvorio i za šta im je dao dar, svi ljudi rade na izgradnji sopstvene veštine i kondicije, svi ljudi uživaju u muzici i igri. Niko nikog ne mrzi zbog različitosti svestan neophodnosti postojanja različitosti za izgradnju Božanskog od svih nas i u svakome od nas.

SUPERRACIONALNO i potpuno neostvarivo, kao što je bila neostvariva i Murova Utopija, kao što je bio neostvariv i Marksov komunizam.

Ljudi nisu svesna racionalna bića TAČKA!!!

Ljudi su iracionalni, emotivni, sebični, željni osećanja, najrazličitijih osećanja.

Dakle kako od realnih, stvarnih, živih ljudi napraviti nešto što treba da se kreće ka idealnom?

Na ovo pitanje trenutno nemam ni najmaglovitiji odgovor. Nemam čak ni odgovor tipa – kad bude došlo vreme već će to samo od sebe da se podesi.

Nemam čak ni takav odgovor.

Kako više razmišljam tako mi odgovor više izmiče.

Ne znam, možda su odgovor Amiši ili izraelski Kibuci. I jedni i drugi su mnogo više rad. I u jednima i u drugima rad nije sramota. Čak naprotiv. Možda je to odgovor. Neznam!!!

Naravno koliko god nešto bilo dobro ne može da se desi samo od sebe i odmah. Naravno.

Prvo što je potrebno je zamisliti taj idealni svet, zatim ga najbolje moguće opisati, zatim ga najbolje moguće opisati svakome ko živi na zemlji sa jasnom slikom a kako će njemu/njoj biti bolje u tom i takvom svetu i zatim polako krenuti sa realizacijom zamišljenog.

-

Roditeljstvo – od samo g početka pojave seksualnosti kod mladih preko prvih zaljubljivanja, prokreativno vođenje ljubavi do najintenzivnijih osećanja koje roditeljstvo sobom nosi. Priča o roditeljstvu. Mnogo još mora da se uči. Mnogo više nego što prenose genima roditelji prenose programiranjem dece. Zbog toga je bitno da se psihologija proučava još od prvog osnovne, kao nauka otome kako rade ljudi. To se već ponegde uspešno, ponegde manje uspešno radi na građanskom vaspitanju. To je odlično ali nije dovoljno. Priče o osećanjima, priče o ponašanjima i kako ta ponašanja utiču na naša osećanja a kako na tuđa osećanja, psihodrama kroz običnu dečiju igru i kroz igranje mini predstava i skečeva.

Umetnost prave mere… je umetnost života na zemlji i pretvaranja tog života u život u Raju.

Čim nije prava mera prestaje da bude Raj.

Potrebno je nekad probati i nešto što nije prava mera da bi smo znali kako prava mera izgleda ali i ta edukativna proba mora biti prave mere inače postaje mučenje. Probati ponekad preslano ili neslano jelo da bi znali kad je idealno posoljeno. Ali ako stalno jedemo preslano može doći i do navikavanja ali i do bolesti. Zato je prava upravo to, prava mera. Sa njom u vezi je i održivi razvoj. Da naučimo da se na ovoj planeti razvijamo sa pravom merom inače ćemo je upropastiti.

-

Svi su međusobno udruženi i političari i biznismen i kriminalci i sveštenici i javne ličnosti. Svi zajedno ne čine ni 2% ukupne populacije ali zahvaljujući udruživanju žive mnogo bolje nego takozvani obični ljudi. Zadatak običnih ljudi je da se udruže i da samim tim postanu neobični, odnosno da prestanu da budu obični i da se izbore za život na Zemlji i za njih postane Raj.

-

Ovo će se možda dogoditi dva ili tri meseca posle objavljivanja ove knjige a možda i tek za hiljadu ili deset hiljada godina.

Budući da mi imamo samo ovaj jedan život sa vrlo ograničenim rokom trajanja, nas zanima šta je svrha naših života.

Upravo to – da osetimo osećaj pripadnosti ovom Božanskom biću kome svi pripadamo i da osetimo taj Božanski osećaj pripadnosti celom univerzumu.

Da osetimo taj neizrecivo lep i dobar osećaj da naš život ima svrhu i smisao. Ja sam osetio u nekoliko navrata za vreme pisanja ove knjige nešto što mi liči na taj osećaj. Mogu vam reći da tek sad osećam koliko život može da bude lep i da ima smisao i svrhu.

Osećaj je neverovatan i ovu knjigu sad pišem sa ogromnom željom da što veći broj ljudi na planeti oseti to isto. Da se na pravi način aktivira taj osećaj pripadnosti koji postoji u svakom od nas i da tako osetimo sebe kao deo Božanstva.

Ovo je toliko bitan deo, toliko važan deo, da ne postoji način pisanja (VELIKA SLOVA, boldovano, iskošeno ili podvučeno) kako bih dovoljno naglasio važnost da upravo ti koji sad čitaš ovu knjigu osetiš taj Božanski osećaj u sebi. Cela svrha ove knjige, ne, ne, Cela svrha Tvog Života je da osetiš to osećanje, osećanje svrhe i smisla. Već sam jednom napisao ali je to toliko bitno da ću ponoviti, ne postoje druga osećanja, ni po intenzitetu ni po kvalitetu koja se mogu uporediti sa ovim osećanjem. Ne postoje plaže, ležaljke, pića, droge, mlada tela, uzbuđenja, moć, vlast ili bilo šta drugo što se može uporediti sa ovim osećanjem. 

Cilj ove knjige je da Tebi, da baš Tebi da pomogne da jednom osetiš ovo osećanje. Kad to jednom uradiš onda više nikad nećeš moći nikoga da mrziš zato što je drugačiji, zato što je pripadnik/ca drugoog pola, socijalnog staleža, vere, nacije, navijač drugog sportskog kluba ili na bilo koji drugi način različit od tebe.

Kad jednom osetiš to osećanje možeš samo da voliš sve ljude na svetu, i sve životinje i sve biljke i svu živu i neživu prirodu.

Ne možeš više nikad nikom da poželiš zlo da bi tebi bilo dobro zato što osećaš da si deo celine i da ako bilo čemu poželiš zlo, da automatski samom sebi želiš zlo.

-

Evo ovako. Imamo ta dva aspekta života.

Javni – rad svih organa a posebno rad srca, disanje i rad mozga.

I privatni – naša osećanja, našu svest i naš razum.

I sad. Oba ova aspekta su još uvek delovi jednog istog celog koje doživljavamo kao – SEBE. Kao „JA”

I organe i osećaje i osećanja. Neću sad i ovde o razlikama između osećaja i osećanja, najbitnije je da znate da je osećaj ono što neposredno osećate čulima a osećanja su (naći od Suzane Vemić).

(Ako imamo dobra osećanja u vezi sa nekim radom onda mislimo i da radimo dobro, ako pak u vezi sa nekim radom imamo loša osećanja onda smatramo da radimo loše. A obično smatramo suprotno. Da ako nešto radimo dobro da onda imamo dobra osećanja i obratno. )

-

Ova knjiga vas uči kako da ne mrzite. Prosto vas sprečava da ikad više ikoga mrzite kad saznate da smo svi deo jednog istog bića i da mrzeći bilo koga mrzite deo tog bića.

Kad jednom shvatite kako radi nagon za pripadanjem shvatićete da više nikad neće moći da mrzite ikoga samo zbog neke različitosti.

Naravno da ćete moći, i treba da ne volite pojedinačne ljude koji čine zlo i nepravdu ali nećete moći da mrzite nikog samo zato što je druge boje kože, druge nacije, dru…..

Ova knjiga uspostavlja i donosi svetski mir.

Mir nije bez snage, upravo suprotno to je stanje ravnoteže snaga.

Mada ne volim filozofiranje tipa – šta bi bilo kad bi bilo ili šta bi bilo da je bilo, ali iskreno verujem da bi Rusija posle drugog svetskog rata bila bombardovana atomskim bombama da ih sama nije postala sposobna da proizvodi. Vreme hladnog rata je upravo to vreme najvećeg svetskog prosperiteta upravo zato što su obe strane bile prilično podjednako jake, ako ne podjednako jake po broju atoskih bombi, onda jake po tome što i jedna i druga mogu da unište onu drugu stranu više puta.

Zato da bi ste mogli mirno da živite i da bi smo mogli svi mirno da živimo potrebno je da budemo snažni. Što svi zajedno budemo jači to će i društvo biti jače i to će i društvo biti pravednije. Nema pravde bez snage!!!

Čim imate neravnotežu snage imate kod onih slabijih osećaj ugroženosti. I koliko god onaj jači bio dobar, etičan, moralan i sve najbolje onaj slabiji će uvek osećati tu razliku u snazi. Iz tog razloga nesmemo sebi dozvoliti slabost.

Ne kažem i ne tvrdim da je ovo ispravna teorija

Suprottnost je lenjost.

Postoje na načini na koje smo terani da se ponašamo tako da

Generacije su sanjale san, generacije su se borile za ostvarenje tog sna, uspele su da ga pretvore u stvarnost i sad vidimo da realnost i nije baš toliko lepa kao što je san bio. U takozvanom „zapadnom” svetu san je bio negde između 1965 i 2005. Zaboravljamo da „slobodno” društvo u kome živimo danas

Upravo sada, na početku trećeg milenijuma, se vodi ogromna bitka da se opet ne dogodi potreba za potpunom promenom u filozfskoj koncepciji svemira.

Najveći akcelerator subatomskih čestica na svetu, popularni CERN, je upravo nastao da bi se dokazalo postojanje materije.

Podela na materiju i energiju je podela koju su napravili opet ljudi, zahvaljujući formiranju slike o svetu na osnovu informacija koje dobijamo svojim, ipak ograničenim, čulima.

U kvantnoj fizici, što su više naučnici lovili tu podelu, to im je više bežala. Sada u CERN-u jure takozvanu „Božiju česticu” kojom bi konačno dokazali postojanje materije.

Vi svi znate kako izgleda atom. Konkretno, atom vodonika. Jedan proton u jezgru i jedan elektron koji kruži oko njega. E sad, kad bi taj proton bio veličine fudbalske lopte, elektron bi bio kao loptica za stoni tenis a kružio bi na rastojanju velikom kao fudbalski stadion. I između njih je samo NIŠTA. Veliko, ogromno NIŠTA. Odnosno nije ništa, između njih deluju sile, električna, gravitaciona, magnetna, slaba nuklearna i verovatno još neke. Ove sile formiraju polja svojih uticaja ali u materijalnom smislu između subatomskih čestica se nalazi NIŠTA. Vratiću se kasnije na ovaj atom, pošto je jako bitno to što se te čestice udružuju u atome, pa se onda više atoma udružuju u molekule i tako sve do najsloženijih oblika poznate nam materije. To je jako bitno zato što bez tog udruživanja ne bi bilo života, bar ne u ovom obliku kako ga mi poznajemo.

Vidite, CERN je napravljen da bi se dokazalo postojanje materije. A za materiju se opet vezuje pojam gravitacije i tako se materija dokazuje preko efekta, odnosno polja koje oko sebe stvara. U slučaju materije to je gravitaciono polje. Ali mi neznamo šta je to gravitacija. Isto tako neznamo ni šta je to elektricitet. To je svojstvo koje pokazuju naelektrisane čestice, protoni i elektroni. Elektricitet možemo da detektujemo, možemo da merimo silu koju stvara, pa na osnovu veličine sile da sudimo o količini elektriciteta, ali neznamo šta je to elektricitet. I isto tako neznamo šta je to gravitacija. I isto tako neznamo još mnogo, mnogo toga.

Jedan od osnovnih zakona fizike je zakon o očuvanju materije. Cvrc!!

Kad se u CERN-u sudare materijalne čestice, dobijemo energiju ali izgubimo materiju. To jeste u skladu sa Anštajnovom teorijom relativiteta, ali šta je sa materijom? Materija ne sme da se izgubi, ne sme da nestane, mora da se transformiše. I tu je problem. Ako materija nestaje, mora da se menja komplena dosadašnja filozofija. A to košta. 

Da se vratimo na materiju.

Zamislite jedan čekić, koji je, moraćete priznati, jedna vrlo materijalna stvar. I sad zamislite jedan ekser, koji je, isto tako, vrlo materijalna stvar. I sad zamislite da tim čekićem zakucavate taj ekser. Najsnažnije što možete. I još jače. Znate li šta se dešava? Koliko god jako udarali, nijedna materijalna čestica čekića neće doći u dodir sa materijalnom česticom eksera. Samo će nijhova polja da utiču jedno na drugo. (Zahvalnost za ovaj misaoni eksperiment dugujemo dr.Nedi Pekarić-Nađ koja mi je predavala osnove elektrotehnike na elektrotehničkom fakultetu u Novom Sadu).

Izgleda da pišem malko kontraditorno. Te najbolji svetski naučnici još nisu dokazali postojanje materije, te čekić je materija. Ili jedno ili drugo.

I jedno i drugo.

Po našem načinu doživljavanja sveta čekić je materija. Ali možda naš način doživljavanja sveta, zahvaljujući ograničenosti naših čula nije najtačniji i najadekvatniji.

Jeste ovo sve pomalo filozofski komplikovano, ali gde piše da je svet jednostavan?

Naravno da neću da vas ubeđujem da materija ne postoji.

Zamislite koja bi to revolucija bila kad bi sad počeli da nas uče da materija ne postoji, da je to samo naš, ljudski, način doživljavanja sebe i sveta oko sebe. Opet bi se dogodila potpuna filozofska promena koncepcije svemira. A to se nikako ne sme dozvoliti.

Želeo sam samo da pokažem koliko je Protagora bio u pravu kad je rekao da su ljudi merilo svih stvari.

I još malo o istoj stvari mada ni ja ne vidim svrhu.

Materiju doživljavamo kao materiju, energiju doživljavamo kao energiju i to je tako, a u stvari je malko drugačije. Mi neke stvari (mislim na ljude kao vrstu, ne na svakog posebno sa svojim ličnim razvojem) prvo doživimo, pa ih onda imenujemo i  onda zamenimo teze.

Onda naučnici počnu da traže materiju tamo gde je nema. U kvantnoj fizici. Da se vratimo ispočetka. Materija je doživljaj ljudskih čula. Materija je psihološka i fiziološka kategorija. To je kategorija kojom se opisuju doživljaji a ne stvarno stanje sveta oko nas, šta god to stvarno stanje sveta oko nas bilo. Materija je psihološko fiziološka kategorija i to je kategorija za klasičnu, njutnovsku fiziku. Kad se pređe na kvantnu fiziku nailazi se na sile, energije, polja, ali ne i na materiju onako kako je ljudi doživljavaju u klasičnoj fizici. I onda opet imamo kopernikanski problem potrebe kompletnog menjanja filozofske koncepcije svemira.

Problem je u tome što ljudi za ispitivanje sveta oko sebe imaju ljudski set instrumenata, ljudska čula, i tim setom instrumenata je nemoguće saznavati stvari koje nisu merljive tim setom instrumenata. Za merenje tih drugih stvari se koriste naučni instrumenti koji su napravljeni tako da nešto mere i  utvrđuju a da rezultate tih merenja predstavljaju na skalama, monitorima i izlaznim jedinicama koje su napravljene tako da ih je moguće registrovati ljudskim setom instrumenata, odnosno čulima.

DA, ljudi imaju i taj jedan, najbitniji instrument za saznavanje sveta oko sebe – MOZAK, SVEST, SAZNANJE.

I opet se vraćam malo nazad. Nije mi cilj nikog da provociram, niti da iznosim tvrdnje kako materija ne postoji, cilj mi je samo da ustvrdim kako je Protagora bio u pravu kad je rekao da su ljudi merilo svih stvari. A pod „ljudi” se podrazumevaju sve naše vrline, ali i mane i ograničenja.

Ovde smo se dotakli samo jedne oblasti koja je prilično opipljiva i merljiva, kao što je fizika i videli koliko stvari mogu da se zakomplikuju.

Šta tek reći za one oblasti koje nisu tako merljive.

Šta reći za oblasti u kojima nemamo tako razvijene merne jedinice, merne skale i merne instrumente i ponovljive oglede kojima dokazujemo univerzalnost zakona zato što rezultati ogleda ne zavise od izvođača i posmatrača tih istih ogleda?

Onda nove generacije ljudi uče imena tih stvari i znajući njihova imena misle da poznaju same te stvari i ne samo da ih ne dovode u pitanje nego čak i sprečavaju istraživanja. Ne mora se baš u sve sumnjati ali se mora dozvoliti svakome ko želi da sumnja da to i čini, da istražuje i da iznosi rezultate svojih istraživanja.

Posledica toga je da se ljudi po cenu spaljivanja naučnika na lomači ne žele odreći starih i okoštalih, a najčešće pogrešnih, normi, verovanja i shvatanja.

Sad ovde materija, energije, razni pojavni oblici, čekić i ekser, čestice i polja, iako neznamo šta su to čestice. Imena za rezultate fizičkih i hemijskih ogleda. Malo teorije velikog praska, linearnog posmatranja od 120 godina nečega što se davno dogodilo a sad se možda dešava potpuno suprotno. Zašto sve ovo nemam pojma. Možda zbog toga da pokažem koliko ljudi sebe postavljaju za merače i Bogove. I Onda kreće zašto smo ovde. Ovde pokazujemo opšte težnju da se stekne znanje da bi smo znali zašto smo tu. Ako pronađemo kako smo nastali znaćemo zašto živimo i slično.

Svi delovi istog bića

Svi bitni, važni i jednaki ali ne isti

Potreba da svako bude što bolji.

Malo čuda vezano za postojanje kosmosa – svemira – vaseljene – materije uopšte.

Pazite sad – proton je pozitivno naelektrisan, a elektron negativno i kako sad da se oni nikad ne ponište? Jednostavno, privlače se i elektron dođe kod protona i oni se sjedine u recimo neutron. (da ne spominjem da proton uopšte nije naelektrisan i da elektron uopšte nije naelektrisan, niko nikad nije video jedan proton ili jedan elektron, svi oni su samo zamisli, misaoni konstrukti koji se najbolje uklapaju u fenomene i pojave koje možemo ili bar naučnici mogu da dobiju u svojim eksperimentima. Vidite postoje pojave u prirodi – neosporno. I sad ljudi te pojave proučavaju i imenuju. I onda oni koji znaju ta imena, oni su pametni, oni su naučnici i sl. Ne! Naučnici su oni koji tvrde da jako malo znaju ali da sa onim što znaju umeju da reše poneki problem koje mi ljudi imamo u svojim životima.

Hemija!

Zašto je stabilan atom Helijuma koji ima dva protona i dva elektrona a nije atom Vodonika koji tako predivno, tako savršeno, ima samo jedan proton i jedan elektron. Zašto je magični broj, broj 8, a ne neki drugi broj.

Te stvari jednostavno jesu takve!!!

Ko tvrdi da zna zašto je na prvoj orbitali stabilno dva a ne tri elektrona ili zašto je na svim sledećim orbitalama stabilno 8 a ne 10 ili neki drugi broj elektrona i zašto sa porastom broja orbitala, budući da je prostor sve veći, nije sve veći i broj elektrona na orbitalama?????

Ili zašto je uopšte nestabilan bilo koji atom kad ima jednak broj protona i elektrona. Odgovor koji se najčešće nalazi u udžbenicima je da atomi imaju, pazite sad, težnju, da TEŽNJU, da ostvare električno nestabilne ali hemijski stabilno popunjene orbitale. Da!!! Oni TEŽE. A zašto teže?

Ko god tvrdi da zna odgovor na pitanje ZAŠTO je sve ovo ovako – LAŽE.

Može da tvrdi da je to zato što tako ide ruku pod ruku sa nekim drugim zakonima u svemiru i da se tako najbolje slaže sa zakonima ekonomije prostora ili energije i čim tako nešto ustvrdi odmah daje neoboriv dokaz postojanja BOGA. Dokaz promišljenog savršenstva a ne slučajnosti.

I još jednom – ko god tvrdi da zna zašto dva elektrona na prvoj orbitali a ne tri – laže!!!!

I bilo bi zanimljivo praviti matematičke konstrukte ili računarske simulacije svetova u kojima su atomi stabilni sa 3 ili 4 elektrona na poslednjoj orbitali ili kojima raste broj elektrona na poslednjoj orbitali da bi postigli hemijsku elektrostabilnost.

Zamislite stvarno savršen svet u kome je svaki atom zadovoljan sobom i nema „TEŽNJI”. I nema hemijskih reakcija i nema hemijskih jedinjenja. I nema fisije, a samim tim nema ni zvezda, ni energije koja se širi svemirom. Ceo svemir je jedna retka supa „zadovoljnih” atoma koji nemaju „težnje”.

Obećano objašnjenje korišćenja podsmeha za

OBEĆANA PESMA

Napisao: Branimir Džoni Štulić

SLOBODA

Sloboda nije Božije seme pa da ti ga neko da

Sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom

Sloboda nije krilatica reklamnog panoa

kreativna kritika postojećeg stanja

Sloboda je Žena

Uzmi je

Sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme

Sloboda nije podmetanje ideološki bilo kakve norme

Sloboda nije jednostavan domaći zadatak

ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

Sloboda te čeka

Uzmi je

datumi

sećanja

kontrola lupa vratima

regularna predstava

ko ne pamti iznova preživljava

Sloboda nije mizantropski odbačeno kukavičije jaje

Sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava

Sloboda nije referada staničnih šetača

ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

Sloboda je žena

Uzmi je

Politikin Zabavnik od 01.jula 1983 godine

Fantastična priča

Edi Bertin

VALJAK ILI ŽIVOT

Harvi Lonstol se probudio u petak ujutro prvog dana vikenda lenjo se protežući na svom antigravitacionom krevetu. Četiri dana lenstvovanja! Divno! Stopalima je dotakao pod koji odmah poče da vibrira zagrevajući ga koliko je potrebno.

Ustao je. Tada, odjednom sunce zađe ali ne lagano, nego naglo i potpuno. Sa suncem nestade svet oko Harvija.

VREMENSKA OLUJA POČELA JE U JEDNOJ DRUGOJ GALAKSIJI SUVIŠE UDALJENOJ OD NAŠEG SUNCA DA BI BILA ZABELEŽENA.

 Kada je Harvi došao svesti, ležao je licem ka tlu. Polako je ustao. Sećao se da se probudio u petak ujutro, digao se iz kreveta, a zatim je nastala praznina. „Gde se sad nalazim?” – pitao se dodirujući metalni pod. Sve je izgledalo strano i neshvatljivo. Da možda još ne spava?

PROCEP U VREMENU NIJE SE ŠIRIO, VEĆ SE KRETAO U SKOKOVIMA KROZ VREMENSKI KONTINUUM. PROSTOR I RAZDALJINA NISU IMALI ZNAČENJA ZA FENOMEN KOJI JE SAM PO SEBI PREDSTAVLJAO UŽAS ZA ZAKONE UNIVERZUMA KROZ KOJI SE KRETAO. VREMENSKA OLUJA DODIRNULA JE ZEMLJU.

Oluja je zahvatila Harvija. Postao je svestan da ne sanja, da je u nekom prostoru i vremenu koje je neodredljivo. Zapanjeno je posmatrao mašine koje su ga okruživale: prekidači, poluge, dugmad, kontrolne lampice, ali ništa poznato, ništa što bi inženjer, kao što je bio on, mogao da prepozna da je stvoreno u vremenu u kome je živeo. Cela prostorija blistala je od nepoznate svetlosti koja se prelamala na metalu. Tiho zujanje nije prestajalo. Video je nešto što je ličilo na vrata, ali pažnju mu ipak privuče mašinerija u sredini sobe. Ličila je na neku vrstu kontrolnog aparata sastavljenog od dve table prekrivene prekidačima. Između tabli se nalazila udobna fotelja. Harvi sede, a u istom času zasvetle nekoliko malih valjaka. Dugo ih je posmatrao kako se pale i gase kao da ga pozivaju da ih upotrebi na neki način. Najzad, on uze jedan u ruku, a istovremeno pokrenu prekidač pored njega. Prostorijom zavlada pomračina. Harvi oseti kako izmaglice vremena struje pored njega. Delićem svesti uspe da osmisli činjenicu da gubi moć razmišljanja i prisustvo svoje ličnosti.

Jaka dnevna svetlost zaslepljivala ga je dok je klečeći pored prozora gledao napolje ili, bolje rečeno, telo u kome se Harvi našao, gledalo je napolje na ogromnu gomilu sveta. Soba je bila neka vrsta stovarišta, puna kutija na kojima ugleda natpis: Dalas, Teksas. Takav grad je nekad postojao u SAD. Ali, šta on radi ovde? Odjedno mu se pred očima ukazaše brojke… 001963… Tada mu pažnju privuče galama mase sveta: telo u kome se nalazio Harvi ustade, uze pušku pogleda napolje gde se jedan čovek iz velikih, otvorenih kola smešio i mahao okupljenom narodu. Čovek nanišani i prst povuče obarač: onaj u kolima pade pogođen metkom u krilo žene pored njega. Harvi je prepoznao lice sa fotografija knjiga iz istorije: Džon F. Kenedi. Prisustvovao je njegovom atentatu u telu ubice!

Ponovo je sedeo u fotelji među mašinama. Šta je sve ovo? Neka savršena istorijska biblioteka? Neverovatno! Sve što je doživeo bilo je sasvim realno: mirisi, vrućina, znoj, glasovi, čak i trzaj puške kaka je metak ispaljen! Kakav je ovo čudan instrument? Ili je sve to samo halucinativno stanje? Odlučio je da pokuša ponovo.

Sad je bio u avionu. Čovek sa njegove desne strane upita: „Sad?” Harvi klimnu glavom. Odjednom zemlja se uzdigla prema avionu u oblaku belog, zakovitlanog oblaka sa svetlucavim središtem. „Zbogom, Hirošima!” prošaputao je.

Treći valjak preneo ga je u magličastu tamu, rastinje i stravičnu zelenu vatru koja je sukljala iz nepoznatih pravaca. Iz dima je izronilo gigantsko čudovište škljocajući čeljustima od metala…

Harvi se vratio u fotelju oznojen od straha. Znao je tačno gde je bio: u svom vremenu, pred jednim od borbenih robota koje je neprijatelj upotrebljavao da bi uništio stanovništvo Venerinih kolonija. Posle užasnog krvoprolića potpisan je mirovni sporazum kojim su kolonije na Veneri podeljene na jednake delove.

Ne, to nisu samo vizije, to je više od pokretnih slika. Iako je želeo da ostane samo posmatrač u telima drugih, osećao je da ipak poseduje moć da promeni njihove odluke, da uoptrebi svoju volju. Da je hteo, atentatorov prst ne bi povuka obarač. Bar mu se tako činilo.

Ništa mu nije bilo jasno. Tada ugleda mali prozor kome odmah pritrča. Gotovo se onesvestio. Napolju je NIŠTA. Doživljaj apsolutne, beskrajne praznine, NIČEGA, potpuno ga je uzdrmao.

Okrenu se prema vratima. Nečujino se otvoriše čim je prišao. Dugačak hodnik prostirao se pred njim. Oba zida prekrivalo je na hiljade metalnih ruku od kojih je svaka držala po jedan valjak. Hodao je hodnikom među valjcima obeleženim brojevima godina. Očigledno, ovaj koridor je pokrivao period od 1997. Do 2077. godine, sa koordinatama koje su varirale od nekoliko sekundi do 80 godina.

Sasvim nemoguće, pa ipak je postojalo. Harvi nije mogao da nasluti kroz koliko dimenzija su prolazili hodnici. Trebalo je da presecaju jedan drugi, ali to se nije dešavalo iako su bili konstruisani pod uglom od 90 stepeni. Milioni, bilioni valjaka su ih prekrivali. Da li je sam ŽIVOT ovde stvoren ili su valjci kopije pravog života koji se već odigrao? Da li se ovde diriguje šta će se zbiti u pravom životu? Šta je nastalo prvo: valjak ili život?

Približavajući se jednim vratima Harvi začu tanke, kreštave glasove. Lagano je odškrinuo vrata i ugledao humanoidna bića u kontrolnoj sobi mnogo većoj od one iz koje je došao. Sedeli su za kontrolnim tablama. Pažljivo ih je posmatrao: različiti od ljudskih bića, ali svakako humanoidni, viši, vitkiji, sa elipsastom glavom, bez kose, i sa većim špicastim ušima.

Na svoje ogromno zaprepašćenje mogao je da razume njihov jezik. Slušao je.

- Molvan kontroliše 001921, jedan je govorio. „Posmatra Hitlera, koji je postao vođa nacional-socijalističke partije. Pokušavamo da sprečimo napad koji je VORN planirao tokom mitinga. Takođe požurujemo kostrukciju fau1 i 2, i pospešujemo izum fau 3. VORN je pokušao diverziju na fau 3 ali smo ga otkrili i sprečili.

- Dobro – odvrati čovek u centru, koji im je, izgleda, bio vođa. – Šta radi Haigan?

- Još se zabavlja Neronovom ličnošću, VORN izgleda ne smatra tu koordinatu važnom, pa nema nikakvih prepreka. Kad završi posao niko neće poznati Miroljubivog Imperatora. Haigan ga pretvara u sadistu, koji će ući u istoriju zboj svojih neljudskih zlodela.

- Vođo – obrati se drugi glavnome – otkrivena je VORNOVA intervencija u krizi oko Vaterloa u zapadnoj Evropi, 001800. Bila bi potrebna ogromna istraživanja kontrolnih misija da bi se otkrile i uklonile male jedinice VORNOVE interferencije. Vredi li truda?

- Ne, ali ipak, neka Korin pokuša. Kako ide sa konstrukcijom M-revolvera?

- Završena je. Vidite, pravi lepotan! Nije veći od šake, mehanizam jednostavan, bez vatre, dima, zvuka, krvi, ali sa sposobnošću da dezintegriše ćelije žrtve za nekoliko sekundi.

- Odlično! Ali, gde ćemo ga ubaciti? Koordinata 001940? Ne, to je suviše rano za takvu vrstu oružja. Kako bi bilo za vreme sukoba među naseljima na Marsu? Ili, možda, tokom Venerinih ratova?

- Ne. Savetovao bih koordinatu 001985 tokom rusko-američkih sukoba.

- Videćemo. U svakom slučaju M-rev će nam doneti odlične rezultate.

Harvi nije mogao više da izdrži. Odjurio je niz hodnik užasnut. Rat, ubijanje, mržnja, primitivni porivi čoveka… sve stvoreno ovde usred ničega, van vremena i prostora i odaslato u odgovarajuća razdoblja! Ovi kobni stranci ličili su na decu koja se zabavljaju krvoločnim poduhvatima stvarajući istoriju kako im se sviđa. Čovečanstvo, tako ponosno na svoju civilizaciju i kulturu, ispada ništa drugo do mnoštvo figura na ogromnoj šahovskoj tabli u igri čije poteze povlače ova bića… Ali zašto? Za zabavu? I kako to prekinuti? Ko je taj VORN, koga stalno pominju?

Košmar je vladao u Harvijevom mozgu, ali jedna činjenica mu je ostala urezana u sećanje: M-rev položen na obližnju tablu. Tu je rešenje. Plan akcije mu se odjednom iskristalisao: uleteće u sobu, zgrabiti revolver, pucati na humanoide i prekinuti ovu kobnu igru. To je njegova dužnost kao pripadnika ljudske rase. Mora pokušati, makar i sam poginuo. Ponovo je prišao vratima i čuo vođu kako govori:

- Ipak, još ne razumem. VORN je sagradio ovaj lavirint. Proveli smo godine dok nismo otkrili kako da nađemo koordinate i upotrebljavamo vremenske kapsule. VORN je morao predvideti naš dolazak i postaviti zamke…

- Znači, ipak niste vi sagradili ovu kulu užasa, ali volite da je koristite za svoju zabavu, je li tako? – grmnuo je Harvi uletevši  u sobu.

- Živo… živo biće, prošaptga jedan – i govori naš jezik.

- Da, čovek – reče mirno vođa. – Verovatno negde iz 002000 koordinate ili možda malo kasnije. I, ne govori on naš jezik, kao ni mi njegov. Vreme je ovde isto za sve tako da naš mozak simultano prevodi njegove reči. Kako ste došli ovamo, stranče?

- Ne znam, ali znam vrlo dobro šta ću učiniti sa ovom đavolskom igrom koju ste izmislili. Kakve ste patnje stvorili i posejali kroz vekove ljudske istorije… Čini mi se toliko strašno da je neverovatno… ali je istina… Nećete više…

- Ne znate vi ništa, stranče – nasmešilo se biće – Kako se usuđujute da cenite nešto što vam je apsolutno nepoznato? Vi nemate pojma o razlozima naših akcija. Mi dolazimo iz budućnosti koja je toliko daleko od vašeg vremena da ju je nemoguće objasniti. Begunci smo i naš beg nas je koštao 24 života. Samo nas nekolicina je uspela da dođe do Kontrolne kule. Vi nas ne možete zaustaviti, čoveče, a kad saznate, neće više ni biti potrebe da nas sprečavate u poslu. Pobegli smo iz vremenske imperije pod vlašću VORNA da bi…

Na zvuk tog imena Harvijev mozak buknu od mržnje, besa i želje da ubije. Mrak mu se navuče na oči. On se baci na revolver i poče da puca bezumno, nekontrolisano. Pucao je sve dok svi nisu popadali i nestali. Dok se lagano smirivao, bio je zapanjen svojom reakcijom, nesavladivom željom da ubije, uništi. To svakako nije poznavao kao deo svoje prirode. Opravdavao se činjenicom da je uništio one koji su stvorili stoleća patnje, nepravde, ratova, i ubijanja među ljudima.

Sada je imao pred sobom veliki i važan zadatak: da restaurira ljudsku istoriju i učini je srećnom. Uskoro je shvatio da u Vremenskoj kuli ljudskom telu nije potrebna hrana, san ili bilo koja od normalnih potreba čoveka. Jer, vreme je ovde stajalo.

Počeo je sa poslom. Na ratištu 1915. jedan vojnik je poginuo od bombe. Njegovo ime je bilo Adolf Hitler. Treći rajh nikad nije procvetao. Rogof Sizov je postao žrtva atentata na dan pre nego što je njegova partija preuzela vlast tako da nikad nije došlo do trećeg svetskog rata. Petog avgusta 1888. čovek sa crnom pelerinom naprasno je umro od srčanog napada. Njegov nož nikada neće biti upotrebljen da ubije Emu Smit i ostavi reči ispisane krvlju: „Iskreno vaš, Džek Trbosek.” Političkim manevrima Igora Vata, izbegnuti su Venerini ratovi.

Sve dalje i dalje, Harvi Lonstol je išao u prošlost i „ispravljao” ljudsku istoriju. Mir je polako zamenio rat, ljubav zavadu. Završio je svoje remek-delo time što je pećinskom čoveku podario muku u stomaku kada je ovaj prvi put pojeo meso da ga više nikad ne okusi.

Posmatrao je najzad svoju kreaciju, proveravajući posledenj koordinate, ubeđen da je pobedio vreme. On nije mogao da shvati da u univerzumu, gde su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno, postoji samo jedan pravi pobednik a to je samo VREME. Poslednjim valjkom koji je još funkcionisao vratio je sebe u svoje vreme: 10. April. 2113. godine.

Kada se probudio nalazio se u svetu koji mu je potpuno stran. Vladala je čistoća i nezagađenost na zemlji, u vodi i vazduhu. Ljudi su živeli u drvenim kolibama. Još ni točak nije bio otkriven. Lako se sprijateljio i navikao na miroljbive, bezopasne vegeterijance koji su sačinjavali ljudski rod, nenaviknut na mržnju, prevaru i ubijanje, gde se nije izgovara ni jedna pogrdna reč, gde oružje nije postojalo.

Tako je srećno živeo četiri godine.

A tada, jednog jutra, iz dubokog zastrašujućeg svemira, na vidiku su se pojavili VORNOVI interplanetarni brodovi uz preteću buku bojnog oružja. Svakako, Zemlja ih je sačekala potpuno nesposobna da se odbrani.

Sledeća priča:

Jaje

Napisao: Andy Weir

Prevod: Nenad Ogrizović

Bio si na putu kući kad si poginuo.

Bila je to saobraćana nesreća. Ništa posebno, ali svejedno smrtonosno. Ostavio si za sobom ženu i dvoje dece. Smrt je bila bezbolna. Hitna je pokušala sve da bi te spasla, ali bez uspeha. Tvoje telo je bilo potpuno ugnječeno, tako da je bolje što si umro, veruj mi.

I tada si sreo mene.

„Šta... šta se dogodilo“ pitao si „Gde sam ja?“

„Poginuo si,“ rekoh, „to je činjenično stanje. Nema smisla ulepšavati probranim rečima.“

„Bio je... kamion i počeo je klizati po putu...“

„Upravo,“ odgovorih.

„Ja... ja sam poginuo?“

„Upravo tako. Ali nemoj žaliti. Svako umire,“ rekoh.

Pogledao si okolo. Ono nas je bilo ništavilo. Samo ti i ja. „Šta je ovo mesto?“ upitao si. „Da li su ovo nebesa?“

„Više, manje,“ odgovorih.

„Da li si ti Bog?“ pitao si.

„Jesam,“ odgovorih. „Ja sam Bog“

„Moja deca...  moja žena,“ rekao si.

„Šta sa njima?“

„Hoće li oni biti u redu?“

„To je ono što volim da vidim,“ rekoh. „Upravo si umro a tvoja glavna briga je tvoja porodica. To je prava dobrota.“

Fascinantno si gledao u mene. Za tebe, ja nisam izgledao kao Bog. Izgledao sam kao običan čovek. Ili možda žena. Kao neka važna autoritativna osoba. Pre kao nastavnik jezika nego kao svevišnji.

„Ne brini“ rekoh. „Oni će biti u redu. Tvoja deca će te zapamtiti kao izvanrednog u svakom pogledu. Niste proveli dovoljno vremena zajedno da bi ti išta zamerali. Tvoja žena će za javnost plakati, ali će iznutra ostetiti olakšanje. Da budemo iskreni, tvoj brak se raspadao. Ako ti je za ikakvu utehu, ona će osećati veliku krivicu zato što oseća olakšanje.“

„Oo“ rekao si. „Šta se onda sada dešava? Da li idem u Raj ili Pakao ili nešto slično?“

„Nijedno,“ rekoh. „Bićeš reinkarniran.“

„Aha,“ rekao si. „Znači Hindusi su bili u pravu?“

„Svaka religija je u pravu na svoj način,“ rekoh. „Prošetajmo.“

Pratio si me dok smo šetali kroz prazninu. „Kuda idemo?“

„Nikud posebno,“ rekoh. „Samo je lepše hodati dok pričamo.“

„Dobro, šta je onda svrha?“ Upitao si. „Kada se ponovo rodim, biću opet bez prošlosti, je li tako? Beba. I sve moja iskustva i sve što sam uradio u ovom životu više neće biti važno.“

„Ne baš tako!“ rekoh. „Ti nosiš u sebi svo znanje i sva iskustva iz svih svojih prethodnih života. Samo ih se ne sećaš u ovom trenutku.“

Zastao sam u hodu, dohvatio te za ramena. „Tvoja duša je veličanstvenija, lepša i veća nego što možeš ikako zamisliti. Ljudski um može podeneti da sadrži samo mali delić onoga što ti jesi. To je kao kad staviš svoj prst u čašu vode da bi utvrdio da li je vruća ili hladna. Ti stavljaš malecni deo sebe u prenosioca i kad ga izvadiš dobijaš svo iskustvo koje je u njemu sadržano.“

„Bio si ljudsko biće poslednjih 48 godina, tako da se još uvek nisi protegao i osetio ostatak tvoje beskonačne svesnosti. Ako bi smo se zadržali ovde dovoljno dugo počeo bi se sećati svega. Ali nema svrhe raditi to između svaka dva života.“

„Koliko sam se puta onda reinkarnirao?“

„Oo, mnogo. Mnogo i mnogo. U mnogo različitih života,“ odgovorih. „ Ovaj put ćeš biti Kineska seljančica rođena 540 godine nove ere.“

„Čekaj, šta?“ promucao si. „Šalješ me unazad kroz vreme?“

„Pa, tehnički gledano, tako. Vreme, na način kako ga ti poznaješ, postoji samo u tvom univerzumu. Stvari su drugačije tamo odakle ja dolazim.“

„A odakle dolaziš?“ upitao si.

„Da naravno,“ objasnih „Ja dolazim odnekud. Odnekud drugde. I tamo postoje slični meni. Ja znam da bi ti voleo da znaš kako je tamo ali iskreno ne bi razumeo.“

„Oh“ reče ti, pomalo razočarano. „Ali čekaj. Ako budem reinkarniran u drugo vreme može se dogoditi da susretnem samog sebe u nekom trenutku.“

„Naravno. Dešava se svo vreme. I oba života su svena  samo onog života koji trenutno žive, ti ni neznaš da se to dešava.“

„I koja je svrha svega toga?“

„Ozbiljno?“ upitah. „Ozbiljno? Ti pitaš mene za smisao života? Nije li to malo stereotipno?“

„To je razumno pitanje“ bio si uporan.

Pogledao sam te direktno u oko. „Smisao života, razlog zašto sam napravio ovaj ceo univerzum je zato da ti odrasteš.“

„Misliš, ljudski rod? Ti želiš da mi odrastemo?“

„Ne, samo ti. Napravio sam ceo ovaj univerzum samo za tebe. Sa svakim novim životom ti rasteš i odrastaš i postaješ sve veći i veći um“

„Samo ja? Šta je sa svima ostalima?“

„Ne postoji niko drugi,“ rekoh. „U ovom univerzumu smo samo ti i ja.“

Izbezumljeno si blenuo u mene. „Ali svi ljudi na planeti...“

„Sve si to ti. Različite inkarnacije tebe.“

„Čekaj, Ja sam svako!?“

„Sada počinješ da shvataš“ rekoh,  potapšavši te po ramenu.

„Ja sam svako ljudsko biće koje je ikad živelo?“

„Ili koje će ikad živeti, da.“

„Ja sam Abraham Linkoln?“

„I ti si Džon Vilks But (atentator na Linkolna -prim.prev.), takođe,“ dodadoh.

„Ja sam Hitler?“ upitao si zgroženo.

„I ti si milioni koje je ubio.“

„Ja sam Isus?“

„I ti si svako ko ga je sledio.“

Ućutao si.

„Kad god si povredio nekoga,“ rekoh, „ povređivao si samog sebe. Svaki čin ljubaznosti je bio takođe samome sebi. Svaki sretan ili tužan momenat ikada doživljen, ili koji će biti doživljen od svakog ljudskog bića, je tvoj lični doživljaj.“

Razmišljao si dugo vremena.

„Zašto?“ upitao si. „Zašto, čemu sve to?“

„Zato što jednog dana, ti ćeš postati kao ja. Zato što je to ono što ti jesi. Ti si jedan od moje vrste. Ti si moje dete:“

„Voua,“ uzviknuo si u neverici. „Ti misliš da sam ja Bog?“

„Ne. Ne još. Ti si fetus. Ti se još razvijaš. Kad jednom proživiš svaki ljudski život kroz vreme bićeš dovoljno odrastao da se rodiš.“

„Dakle ceo univerzum,“ rekao si, „je samo...“

„Jaje.“ Odgovorih. „Sada je vreme za tebe da nastaviš ka sledećem životu.“

I poslao sam te na tvoj put.

---

[1] na negodovanje porodice, rodbine i prijatelja

[2] To ne znači da i Vi morate stalno da se pitate i da tražite odgovore na ova pitanja, najbitnije od svega je da uživate u životu. Najvažnija stvar u životu je da uživate u životu.

[3] Izvrgavanje ruglu je ideja ne tako skorašnja ali se u poslednje vreme intenzivno primenjuje. Mnogo je lakše naime, koristeći se plaćenim medijima nekog i što je još bitnije njegovu ideju izvrnuti ruglu i podsmehu nego itu osobu ubiti. Ako ubijete autora ostaje potencijalno opasna ideja, izvrgavanjem ruglu ubijate samu ideju. O izvrgavanju ruglu imamo svedočenje novinara koji su učestvovali u borbi protiv Slobodana Miloševića u Srbiji. Jedna novinarka je posvedočila da su došla jasna uputstva iz jedne zapadne obaveštajne službe kako nikako ne treba u tekstovima ulaziti u polemiku sa Slobodanom Miliševićem već samo isključivo njega samog i sve ono što kaže i uradi izvrgavati ruglu. I Džoan Rouling nas u knjigama o Hariju Poteru uči da se sa baucima najbolje izlazi na kraj tako što ih izvrnete ruglu. I to i jeste moćno psihološko (neki bi rekli čak i magijsko) oružje za borbu protiv strahova – samo ih izvrnite ruglu. Kad god se nečega plašite probajte tome nečemu da nađete smešnu stranu.

[4] Ljudi u današnje vreme strahovito brkaju slobodu sa lenjošću. Sloboda jeste osvojena, ali će brzo biti izgubljena ako ne bude branjena. Pročitati tekst pesme „Sloboda” autora Branimira Džonija Štulića, opet na kraju knjige

[5] nju imate opisanu na kraju knjige

[6] Najbolja ilustracija ozbiljnosti krize je apel Generalnog Sekretara Ujedinjenih Nacija, gospodina Ban Ki-Moon-a. Na zasedanju najmoćnijih ljudi u Davosu, januara 2011-te godine, on je u svom govoru zatražio novu svetsku ekonomsku revoluciju kako bi se okončala i prevazišla trenutna kriza (UN secretary general tells Davos panel that an economic revolution is needed to save the planet as he shifts his focus from climate change to sustainability - guardian.co.uk - 28.01.2011).

[7] Ko god na ovom svetu traži veće čudo od čuda znanog kao Život, traži previše!

[8] Po nekim istraživanjima u takozvanim razvijenim zemljama se baca više od 40% hrane. Sa malo boljom organizacijom i planiranjem većina ljudi na svetu bi bila dovoljno nahranjena. Strah od gladi ne treba da postoji.

[9] I ovde nema mesta strahu. Više od 70% ljudi neće nikad otići dalje od 1000 kilometaraod kuće.I to turistički, ne da se trajno presele. Iako imaju tu mogućnost više od 70% Amerikanaca nema pasoš. Većina ljudi nema potrebu da se udaljava mnogo od kuće. Nema mesta strahu od stranaca. Kad napravimo da svugde na planeti postoje radna mesta sa poslovima od kojih će ljudi moći pristojno da žive ogromna većina neće želeti da ide iz svog rodnog kraja.

[10] a to je nekoliko stotina hiljada godina po naučnicima koji veruju da je svet nastao pre 14 milijardi godina velikim praskom ili oko šest hiljada godina po naučnicima koji veruju da je Bog tada stvorio svet.

[11] (Ko razume, razume, ko ne razume – glup je, ali ne zato što je stvarno glup, nego zato što niko na svetu ne razume potpuno i bez ostatka. To je kao priča o carevom novom odelu. Ko ga ne vidi – glup je. Da se odmah razumemo, niko nije glup i nikog ja ne proglašavam ni glupim ni varalicom)

[12] Kad smo već kod vode, postoji jedna jako zanimljiva stvar.

Molekul vode, jedan molekul. On nije ni čvrst, ni tečan, ni gasovit. On je jedan molekul vode. Bez obzira na kojoj se temperaturi nalazi. Samo zajedno sa drugim molekulima, u zavisnosti od temperature, on može biti u takvim odnosima sa tim drugim molekulima tako da svi zajedno čine led, tečnost ili vodenu paru.

[13] To je ono kad se postigne neka nadkritična količina i onda ta količina više nije samo zbir sastojaka nego postaje jedno novo celo koje sad ima sasvim nova svojstva i sasvim nove, više ili potpuno drugačije kvalitete.

[14] Kad kažem „Svi” svestan sam da uvek postoji neki izuzetak. A bilo bi i preširoko i nepraktično da svaki put pišem „velika većina” ili skoro svi. Ovo su već apsolvirane teškoće pisanja opštih knjiga. Ako u nekom tekstu objavljenom u SAD napišete „čovek” većina pomisli na odraslog muškarca, belca, između 30 i 50 godina zapadnoevropskog porekla. Mada je to država sa najverovatnije najviše nacionalnosti  na svetu i naravno sa pripadnicima oba pola i svih starosnih struktura

[15] opet malo samohvale – bio sam još tinejdžer kad se u meni javilo jedno pitanje i potreba da na njega odgovorim tekstom koji bi imao naslov: „roj, jato, čopor, krdo, horda”. Sad znam da je odgovor na to pitanje osećaj pripadnosti.

[16] Možda nisam tačno od reči do reči citirao izrečeno, ali smisao jesam.

[17] Opet iz meni još uvek nepoznatih razloga jedna naizgled nelogičnost. Ljudima je mnogo češće bitniji intenzitet osećanja nego njihov kvalitet. A mržnja je skoro uvek mnogo intenzivnije osećanje od osećanja  ljubavi iako je ljubav mnogo kvalitetnije osećanje (ne govorim o zaljubljenosti. Zaljubljenost se opet mnogo razlikuje od ljubavi). Možda je to zato što mržnja možda treba da nas zaštiti od trenutnih pretnji i baš zato treba da bude intenzivno osećanje iako je to po sudu većine negativno i rušilačko osećanje a ljubav je opet pozitivno osećanje i osećanje koje je okrenuto izgradnji i trajanju.  Ili  možda zato što nas mržnja zatvara u okvire u kojima se osećamo sigurnije i zaštićenije a ljubav nas tera na otvorenost i vrlo često ranjivost. Svašta je možda, sigurno je da bi bilo lepo malo bolje sve to istražiti.

[18] iza ovih nekoliko rečenica se krije ogromno polje psihologije koje u sebe uključuje i naciste koji su na nirmbeškom suđenju tvrdili kako su samo sledili naređenja i radili ono što im je naređeno.

Navešću ovde jedan zanimljiv eksperiment koji govori o slobodnoj volji običnog pojedina. Tsj eksperiment je je jedan od kamena temeljaca u novoj psihologiji. Jedan od izuzetno bitnih eksperimenata za razumevanje ljudske psihe uopšte.

Najbolji opis ovog eksperimenta i opisa eksperimenta koji se zove „Stenfordski zatvorski eksperiment” je dao u predavanju na TED-u, autor ovog drugog eksperimenta. Najtoplije vam preporučujem da pogledate taj govor (upozorenje: ima prikazanih groznih fotografija u toku govora). Govor pogledati na TED / prison experiment.

Opis prvog experimenta: Radi se sa dva ispitanika. Prvog ispitanika, nazvaćemo ga ispitanik 1, uvedu u sobu i kažu mu da se u susednoj sobi nalazi ispitanik, nazvaćemo ga ispitanik 2, na kome se vrši testiranje pamćenja, pošto se pamćenje smatra izuzetno bitnim za uspeh u životu.  Ispitanik 2 je dužan da zapamti neki tekst i da ga ponovi. Ako ga ponovi kako treba od ispitanika 1 se očekuje da ga verbalno nagradi, ako međutim pogreši, od ispitanika 1 se očekuje da da elektrošok ispitaniku 2. Ispred ispitanika 1 se nalazi prekidač kojim on zadaje elektrošokove ispitaniku 2 ako ovaj pogreši. Ispitanik 2 se nalazi u drugoj sobi i ispitanik 1 ga ne vidi, samo ga čuje kako reaguje na elektrošokove bolnim uzvicima. Naravno ispitanik 2  ne dobija stvarno elektrošokove nego samo glumi, kao što glumi i greške u eksperimentu. Kako se greške više ponavljaju tako vođa eksperimenta sve više ohrabruje ispitanika 1 da sve jačim elektrošokovima kažnjava ispitanika 2 koliko god on vikao i molio da prekinu. Više od 80% ispitanika 1 je ubilo ispitanika 2, samo zato što nisu pravilno zapamtili neki tekst. Više od 80%!!!!. Ako sad postavite pitanje, a kakvi smo mi to ljudi – odgovor je: Eto upravo takvi. – ako neki vođa tvrdi kako preuzima svu odgovornost na sebe, spremni smo da ubijemo. Ako mislite da nisam u pravu hajde da napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislimo da ste baš ovog trenutka dobili moć da možete svojim mislima da zaustavite srce kome god to poželite i da taj odmah umre i da nikad njegova, ili njena, smrt nemože da bude dovedena u vezu sa vama. Koliko ljudi bi u sledećih 24 sata bilo mrtvo? Silovatelji, pedofili, ljudi koji ubijaju decu u osnovnim školama prodajući im drogu, teroristi koji su spremni da podmetnu bombe bilo gde, političari i drugi moćnici koji u stvari stoje iza svega toga. Koliko ljudi bi bilo mrtvo u sledećih 24 sata? Dobro zamislite, niko nikad nemože vas da dovede u vezu sa prestankom rada tog srca ili tih nekoliko. Koliko ljudi bi bilo mrtvo u sledećih 24 sata???  A da li ste baš 100% sigurni da ne bi bio mrtav i neki bogati rođak od čijeg nasledstva bi mogli baš lepo da živite???

Eto takvi smo mi ljudi!!!

[19] Krađa naprimer. Mada, kao što sam rekao, ni ja neznam baš apsolutno sve. Opet bez krađe ne bi bilo posla za one čiji je posao da krađu spreče, kao ni za, recimo, policiju koja treba krađe da istraži, rasvetli i počinioce uhvati i kazni.

[20] Ovde ja pišem „TI” ali ti to čitaš kao „JA”. Ova rečenica se odnosi na tebe i trebala bi da glasi „Ja sam deo Boga Živoga” i da je ti pročitaš tako, znajući da se odnosi na tebe čitaoca a ne samo na mene pisca, pošto sam i ja isto kao i ti deo Boga Živoga.

[21] Previše ljudi misli da bi svet bio predivan samo kad bi se svi drugi ponašali onako kako to njima odgovara. I stalno pokušavaju da promene neke druge umesto da rade na sopstvenom razvoju zamišljajući i verujući da su sami perfektni i potpuno razvijeni.

Postoji poznata srpska poslovica koja kaže: „vidiš trun u mom oku a ne vidiš kladu u svom”. Ova poslovica se koristi za one koji primećuju svaku i najmanju nesavršenost na durgima a ne primećuju velike greške i mane kod sebe samih. Mada postoji i psihološka igra koja se igra tako što se namerno primećuju tuđe i najmanje greške kako u okvir teme za razgovor ne bi došlo nešto što stvarno može da reši problem. Ovu igru obožavaju da igraju pojedini loši šefovi kako bi opravdali svoje zaposlenje.

[22] To je ono kad dvoje ljudi, najčešće mladih, vode ljubav sa obostranom željom da stvore novi život i to bez ikakvih zadrški i bilo kakvih drugih primisli ili pomisli. Potpuno opušteno a opet najstrasnije moguće sa potpunim prepuštanjem i samozaboravljanjem i potpunim zaboravljanjem na ostatak sveta uključujući i sopstvenu prirodu. Strast, prepuštanje, zaboravljanje i apsolutno isključivanje od ostatka sveta. To je najintenzivnije, najvrhunskije, najjače osećanje koje može da postoji, ali je kratkotrajno. Osećanje postojanja svrhe života je pak osećanje koje je mnogo slabijeg ali mnogo dubljeg intenziteta i traje ceo život.

[23] Da sam ja to samo prepisao Vi nikad ne bi poželeli da pročitate celu knjigu. Ono što sam ja želeo da postignem je da vi poželite da pročitate celu njegovu knjigu da bi našli ovu divnu misao. I ne samo nju, nego i sve ostale odlične misli kojih kod Pavića ima napretek.

[24] Sve što je dalje od nekoliko kilometara ne možemo da vidimo kao ni kompletan svet mikroorganizama koji su manji od desetog dela milimetra. Ne možemo da čujemo zvuke ispod 16 Herca kao ni one iznad 20 hiljada Herca. Isto tako ne možemo da čujemo zvuke ispod nekog minimalnog intenziteta kao ni da osetimo da po našoj koži gamiže ceo jedan univerzum mikroorganizama.

[25] Znam da ovo nije gramatički tačno, ali većina je sve od 50,01% pa do 99.99% posto. Kad napišem velika većina onda mislim preko 85%. Toliko o velikoj većini.

[26] Osećaji su ono što neposredno doživljavamo putem čula. Osećaji nastaju kao čulno prepoznavanje, registrovanje onoga što nazivamo spoljnim svetom. Ono što vidimo, ono što čujemo, dodir, temperatura, hrapavost, ukusi, sve su to osećaji, čulne reakcije na stimuluse koji dolaze iz spoljnjeg sveta.

Osećanja su nešto drugo, nešto za šta sam verovao da postoje definicije i da ću lako pronaći nekoliko definicija na intrnetu i onda ovde citirati neku koja mi se najviše svidi. Kakvo pogrešno verovanje. Iako svi imamo osećanja, iako su osećanja najbitnija bitna stvar na svetu tako malo su kvalitetno opisana da je to za neverovanje. 

[27] Da budemo potpuno tačni, osećanje sreće je jako lično osećanje i za svakog je drugačije ali u ovom svetu prepunom merenja pronađeni su načini da se, kao eto, i sreća meri. Otkriveni su ti endorfini, koji se nazivaju hormonima sreće i njihovim merenjem se navodno utvrđuje i količina sreće. I otkriveno je da se sasvim lepo luče dok ljudi rade, što treba da nas navede na misao da su ljudi srećni dok rade. I onda kad malo preispitate sebe shvatite da to stvarno jeste tako – srećni smo kad radimo. Rad stvarno proizvodi sreću.

[28] Sinusoida života: Ili ti neprestano Gore-Dole: Već smo spominjali da ne možete da se osećate samo bolje i još bolje, pregorećete. Da bi ste stvarno uživali u životu potrebne su promene, malo napora, malo opuštanja. Ljudska osećanja su jednostavno tako napravljena da se brzo naviknu na nešto što prija i onda to prestaje da nam bude dovoljno, pa je potrebno nešto intenzivnije da bi opet postigli opet isto osećanje prijatnosti. Ili da imate malko „neprijatnih” osećanja da bi opet mogli stimulusi istog intenziteta da vam izazovu prijatna osećanja. Vrćamo se onima koji žele samo lepše i još lepše. Njima su potrebni stalno jači stimulusi da bi postigli iste doživljaje i onda to vodi u dekadenciju, razvrat, promiskuitet, alkoholizam, narkomaniju i slično. Lepo je biti bogat i slobodan i moći sebi priuštiti neprestano uživanje, ali dokazano je da to ne vodi u istinsku sreću. Istinska sreća se nalazi u zlatnoj sredini neprestanog prelaska iz napora u uživanje i obrnuto.

[29] pod tim naravno podrazumevam i žene, da se zna da ova knjiga podržava polnu ravnopravnost. Upravo ova knjiga pokušava da bude najjednakija prema svima koliko god je to moguće

[30] ovog momenta izmišljen termin koji treba da označi adrenalinsku sreću, sreću kad se čula nadražuju. Za malu decu, bez obzira na godine je to brzina, visina, ubrzanje, usporenje ritmičko kretanje i sve ostalo što nadražuje čula na taj način, boje, oblici prijatni mirisi, prijatni zvuci. Kad su u pitanju odnosi sa drugim ljudima onda je to osećaj da se dopadamo drugim osobama, da im prija naše društvo, da nas uvažavaju i poštuju. Kad su ljubavni odnosi u pitanju onda je osećaj da se dopadamo i da smo privlačni osobama pola koji nas interesuje.